Пише: Џон Фефер
Превод: Журнал
Можда се сјећаш оваквог догађаја из школских дана. Неко из твог одјељења је учинио нешто лоше, рецимо, пуштао у оптицај карикатуру директора, па је наставник одлучио да казни цијело одјељење тако што вам је ускратио велики одмор. Можда је то учињено да би се кривац натјерао да се призна, или да би се на тебе и остале ученика извршио притисак да уперите прстом у некога. То је лукав начин да се ученици претворе у сараднике у одржавању реда у учионици.
Такве тактике колективног кажњавања временом су напуштене — и то из сасвим разумљивих разлога. Неправедне су. Не мијењају понашање. Уче погрешним лекцијама и тјерају дјецу да мрзе школу.
А, узгред речено, такве тактике су и противне Женевским конвенцијама. Према једном члану Конвенција који се односи на статус и поступање према заштићеним лицима: „Ниједно заштићено лице не може бити кажњено за дјело које лично није починило. Колективне казне, као и све мјере застрашивања и терора, строго су забрањене.“
Можда изгледа смијешно примјењивати Женевске конвенције на школску учионицу, чак и ако неке школе заиста личе на ратне зоне. Ипак, у посљедње вријеме постоји све израженији тренд осуде тактика колективног кажњавања у школама, уз позивање на принципе који су првобитно били осмишљени да заштите цивиле.
И док се учионице све више уређују у духу поштовања дјечијих права, свијет геополитике наставља да прихвата принципе колективне казне. Шта је рат, на крају крајева, ако не кажњавање читавог становништва због поступака неколицине? Економске санкције, па чак и оне такозване „паметне“, на крају наносе штету људима који немају никакве везе с политиком својих вођа. А сви ти „лијепи“ царински намети резултирају вишим цијенама за милионе потрошача који ни на који начин нису повезани с поступцима државе или корпорација.
Али, данас у свијету не постоји очигледнији примјер колективне казне од трагедије која се тренутно одвија у Гази.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Континуирана кршења
Дана 7. октобра 2023. године, Хамас је извео ужасан напад на Израел у којем је више од хиљаду људи убијено, а преко 200 одведено у заробљеништво. Израел је готово одмах објавио рат Хамасу. Потом је започео с тим да све становнике Газе натјера да плате цијену за злочине неколицине.
Казна је била страшна. Више од 52.000 људи убијено је од стране израелских снага, према подацима министарства здравља Газе. Међутим, тај број је вјероватно за 40 одсто мањи од стварног, према чланку у Лансету, ако се урачунају све жртве повезане с ратом, укључујући и оне настале због урушавања здравственог система. Огромна већина тих десетина хиљада смртних случајева — око 70 одсто — чине жене и дјеца.
Ове бројке жртава сада укључују и смрт од глади, с обзиром да Израел већ два мјесеца блокира сву хуманитарну помоћ за Газу. Израел примјењује ову тактику како би извршио притисак на палестинско становништво да натјера Хамас на капитулацију и ослобађање неколико десетина израелских талаца које још увијек држи. Нема хране, нема лијекова, нема горива — ништа од тога не улази у појас Газе. Поред глади, људи умиру и због тога што немају приступ основним, животно важним лијековима.
Њујорк тајмс извјештава да је „једини извор хране за многе Газанце — нарочито за оних 90 одсто становништва које је расељено и углавном живи у шаторима — локалне добротворне кухиње, од којих су неке опљачкане како се криза глади продубљује.“ Трагедију додатно погоршава чињеница да се храна и лијекови налазе у непосредној близини, али Израел блокира њихову испоруку.
Израелска влада тврди да гађа искључиво Хамас. Али, наставља да без разлике убија цивиле у ваздушним ударима, укључујући и оне ове седмице на препун ресторан и једну школу. Тврде да се борци Хамаса крију у болницама, што им, по тој логици, даје за право да униште цијелу медицинску инфраструктуру тог подручја. И чак да је та тврдња тачна — а Израел је до сада пружио врло мало доказа — сви ти цивилни губици и даље представљају колективно кажњавање. И даље би се радило о ратном злочину.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Клејтон Далтон био је дио медицинске мисије која је посјетила Газу током двомјесечног примирја које је започело у јануару. У тексту за Њујоркер, описао је ову сцену у разрушеној болници на сјеверу Газе:
Ушли смо у велико складиште у углу јединице интензивне његе. Било је накрцано медицинским уређајима: ултразвучни апарати, инфузионе пумпе, машине за дијализу, апарати за мјерење притиска. Сваки од тих апарата је, чини се, био уништен метком — не насумично, како би се могло очекивати у хаотичној пуцњави, већ методично. Био сам запањен. Нисам могао да замислим ниједан војни разлог који би оправдао уништавање опреме која спашава животе.
Љекари који су долазили у Газу почели су да документују још једну језиву статистику: број дјеце погођене у главу, као да су намјерно егзе. Забиљежени су десетине таквих случајева, а нека од те дјеце имају само неколико година. Адам Хамауи, пластични хирург из Њу Џерсија, рекао је за This American Life:
То су мала дјеца која су погођена, и то нису залутали метци. То су меци који су имали свој циљ. Прецизни. Залутали метак може објаснити један или два случаја. Не може објаснити низ прецизних, намјерних пуцњева који су усмјерени на дјецу од октобра мјесеца.
Чини се да Женевске конвенције не важе за дјецу школског узраста у Гази. Она су, заједно са бројним другим Палестинцима, жртве колективне казне.
Израел је више пута оптуживан за ратне злочине у Гази. Организације за заштиту људских права — попут Human Rights Watch и Amnesty International — редовно објављују извјештаје о израелским кршењима међународног хуманитарног права. Уједињене нације су осудиле Израел за злочине против човјечности, а Међународни кривични суд издао је налоге за хапшење израелског премијера Бењамина Нетанјахуа и његовог бившег министра одбране Јоава Галанта.
Умјесто да ове оптужбе доведу до преиспитивања или обуздавања агресије, влада Нетанјахуа чини управо супротно — продубљује насиље. Ове седмице објављена је нова фаза кампање против Хамаса након примирја, с намјером да се појачаном војном акцијом изврши дубље продирање у Газу, гурне становништво у малу енклаву на југу и заузме већи дио територије. Најекстремнији чланови Нетанјахуовог кабинета иду корак даље — отворено позивају на потпуно протјеривање свих Палестинаца из Газе, што све више указује на то да би управо то могао бити стварни, премда необјављени, циљ израелске политике.
Иако се Нетанјаху суочава с све интензивнијим отпором унутар Израела — укључујући протесте хиљада резервиста и бившег директора тајне службе Мосад — неколико утицајних држава наставља да му пружа отворену подршку. Док је смањила велики дио своје спољне помоћи, администрација Доналда Трампа је, заобилазећи Конгрес путем извршних овлашћења, пребацила Израелу милијарде долара војне подршке. Индија је, такође, игноришући мишљење свјетске јавности, наставила да снабдијева Израел оружјем и технологијом. И други десничарски лидери попут Хавијера Милеја у Аргентини и Виктора Орбана у Мађарској, одржавају блиске и срдачне односе с Нетанјахуом.
Што значи да Израел наставља да дјелује с некажњивошћу у свом кажњавању Палестинаца.
Много тога је написано око питања како на одговарајући начин назвати оно што Израел чини у Гази. Израелска влада своју кампању брани као „праведан рат“ против Хамаса. Критичари је оптужују за геноцид.
Међутим, стварне околности на терену — глад, дјеца погођена у главу, масовно расељавање и разарање читавих заједница — говоре саме за себе. Правници и политичари могу једни другима добацивати термине — „праведан рат“ насупрот „геноциду“ — али се не може побјећи од сурових, непобитних чињеница. Чак ни израз „колективна казна“, са свом својом апстрактношћу, не успијева у потпуности да обухвати ужас онога што се дешава.
У роману Елизабет Костело Џ. М. Куција, јунакиња по имену Елизабет треба да одржи излагање на конференцији о злу. Читала је једно дјело о неуспјелом покушају атентата на Хитлера и хладнокрвном погубљењу учесника завере. Шокирана је детаљима описаним у књизи, начином на који су егзекуције изведене. Пита се: зашто је потребно да читамо овакве ужасе? Не постоји добар разлог да писац маштом дочара овакво оличење зла, јер је то, једноставно речено — „опсцено“.
Опсцено — јер такве ствари не би смјеле да се дешавају. А потом опсцено поново — јер, када се већ догоде, не би требало да буду изнесене на свјетлост дана, већ заувијек сахрањене у утробама земље, попут онога што се збива у клаоницама широм свијета, ако човјек жели да сачува разум.
Детаљи онога што се дешава у Гази једнако су опсцени. Али, као и чињенице о нацистичким злочинима, не смију бити игнорисани. Израелска влада је забранила новинарима улазак у Газу. Администрација Доналда Трампа помаже у томе, кажњавајући емитовање тих података и студентске протесте против америчког саучесништва у тим злочинима — све под маском борбе против „антисемитизма“. То су скандалозне неправде.
У добу „алтернативних вијести“ и разуздане дезинформације, предсједничких обмана и пријетњи да ће се обуставити финансирање јавних медија — чињенице и даље имају значење. Свјетска јавност мора да се суочи са чињеницама о израелским злочинима у Гази, не упркос томе што су опсцени, него управо зато што то јесу.
Џон Фефер је аутор више књига, укључујући и недавно објављено дјело Сјеверна Кореја, Јужна Кореја: америчка политика у времену кризе (Seven Stories Press). За више информација о његовим књигама и чланцима, посјетите: www.johnfeffer.com
Израел: FPIF
