Један је од најмлађих „мушира“, односно маршала у хисторији турске армије, Омер-паша Латас био је поријеклом Србин из Лике, рођен 1806. у Јањи Гори, код Плашког као Михаило Мића Латас
У роману „Омер-паша Латас“ Иво Андрић описује како истоимени турски високи официр, у некој врсти казнене експедиције, стиже у Босну и Херцеговину и одмах се обраћа окупљеном народу у Сарајеву и пријети незнано некима који би се евентуално могли побунити: „Ја знам да за мене говоре свашта и да ме називају свакојако… али нека знају да сам свуда свршавао посао за који сам био послан, па ћу свршити и овђе. И нећу отићи одавде док од њих не направим или добре и вјерне султанове поданике, или гробне хумке по Босни и Херцеговини. А нећу ни дангубити. За мјесец-два виђећете да сам истину говорио данас овђе, али биће боље по оног који већ сада повјерује мојим ријечима. Ја немам ништа друго да вам кажем, ако ви немате штогод мени.“ Иза ових застрашујућих ријечи главног јунака у Андрићеву роману крије се стварна хисторијска личност. Омер-паша Латас био је поријеклом Србин из Лике, рођен 1806. у Јањи Гори, код Плашког као Михаило Мића Латас. Био је син официра аустријске војске и у Госпићу је завршио кадетску школу и постао кадет-наредник. Када је 1827. године оптужен да је украо новац из четне благајне, пребјегао је у Босну и Херцеговину. Убрзо доспијева у Цариград и постаје учитељ цртања престолонасљедника Абдула Меџида и уз његову помоћ приступа османлијској војсци, у којој већ 1838. године добива чин пуковника. Када је годину дана касније Меџид ступио на пријестоље, Михаило Латас постаје паша. Касније, Омер-паша Мића Латас постаје један је од најмлађих „мушира“, односно маршала у хисторији турске армије.
Кажу, био је бруталан и ефикасан: прославио се гашењем побуна у Сирији, Албанији и Курдистану и окупацијом Дунавске кнежевине (данашње сјеверне и јужне Румуњске). У Босни је Омер-паша Латас остао упамћен, отуда Андрићу и инспирација за његов роман, јер је затро устанак босанског беговата. Ликвидирао је преко 1.500 најугледнијих ага и бегова у Босни и Херцеговини, неке је затворио, а њих 400 послао је оковане у Цариград. Кажу да је од те његове акције настала изрека: „И мирна Босна“. Андрић, наравно литерарно, али с добром дозом познавања односа и менталитета на Балкану, описује и друго лице Омер-паше Латаса: „Благ на речи, сладак и живахан, увијао се око обичних људи и промицао између њих. Било је очигледно да физички ужива у својој надмоћној игри, у оном што може да им каже и, још више, у оном што неће да каже, а што мисли у себи. Разговарао је са појединцима, насмејано, љубазно, некако рођачки поверљиво. Уверавао их је у царску благонаклоност као и у своју добру вољу.“ За славенску рају Омер-паша Латас је био потурица, а незадовољни локални бегови и аге за њега су говорили: „Ех, бели, нема на њему за драм Турчина!“
Како каже Андрић, Омер-паша Латас је био човјек насмијане, свирепе безочности, „крвник свих устанака у Турској“. Уништио би 1853. и Црну Гору да то нису спријечиле Аустрија и Русија. Те исте године у Кримском рату био је заповједник турске војске на дунавској линији и добио је титулу „сердар екрем“ или велики војсковођа. Потом је с енглеским и француским савезницима суђеловао у опсади тврђаве Севастопољ, а гушио је и устанке по Мезопотамији. Таква је била и Омер-пашина војска. О њој Андрић пише као о „читавом једном одреду странаца, хришћана или Јевреја, који носе низамске униформе и имају муслиманска имена, али су неверници и подмукли непријатељи свега што је муслиманско. Тај страначки одред назван је муртат-табор (табор издајица). А што је главно и најтеже, на челу целокупне војске која је дошла да Босну кажњава и умирује, стајао је командант који је и сам пребег и потурица, главни и највећи муртатин.“ Слиједи наравно нешто као велики преокрет. Један од посљедњих записа о Омер-паши саставио је Јован Ђ. Авакумовић, правник и политичар, који је био предсједник владе Србије 1892. и 1903. године и који се још као студент са својим пријатељима сусрео и разговарао с Омер-пашом у Паризу 1865. године на изложби француских ратних трофеја. Запис тога разговора чува се у Библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици. У једном дијелу тог записа Омер-паша каже: „Не гледајте ме, децо, као туђина, што знате да сам турски паша. Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као маршал турске царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српска осећања. Као главни турски војсковођа, саломио сам, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим српству, коме и сам припадам.“
Омер-паша Латас умро је 1871. у Цариграду.
Бојан Муњин
Извор: П-Портал
