Ововремена, кошаркашки (и тениски, ајде), индукована хистерија потрајаће још неко време. И ово омање „јокићевање“ представља лични допринос истој; од чега, наравно, ни нема неке користи, као што вајде нема ни од било ког величања наших, неким чудом успешних, спортиста. Сем уколико колективни закључак не скрене са уобичајеног ламентирања да спортски успеси појединаца говоре о томе шта ми овде све јесмо, само ето случајно нисмо. Већ напротив, да то говори шта ми све нисмо, а могли бисмо да будемо – јер има случајева
Одмах на почетку овог писанија морам да се извиним љубитељима тениса и Новака Ђоковића што ће бити мало ускраћени: тенис нити волим нити гледам, а оно мало што сам Ђоковића пратио у преносима – скоро увек му нешто није ишло. Те је на основу тога мој закључак био да ако хоћу да Ђоковић побеђује, морам да не палим телевизор док он игра. И изгледа да сам био у праву, премда би ми ове мистичне заслуге за Новаков успех тешко ко признао.
Дочим, разматрање другог дела преуспешног спортског двојца из Србије је сасвим друга прича. Кошаркашки ентузијазам писца ових редова поогроман је, још од када је КК Раднички прихватио да у своје основношколске редове прими не баш много талентованог клинца, са нешто мало шутерске прецизности. Каријера Краткотрајне Кошаркашке Звезде потрајала је чак и до свечаног дочека Јосипа Броза по повратку из неког иностранства. У синтетичком дресу (од којих ти се на врућини оједу и плућа изнутра), махањем се потврђивала нераскидива веза пионирске кошарке и самоуправног несврстаног братствојединственог социјализма на челу са Другом Титом. Без коске, такорећи.
Никола Јокић, дакле, о њему ћемо. Он је узрок активирања сваковрсног кошаркашког булшита у последњих неколико недеља. Јесте, он је револуционисао позицију центра у НБА, додајући овој позицији бековски начин размишљања. Јесте, он је у амерички професионални кошаркашки циркус унео мало југословенског баскет мађионичарства. Јесте, у недостатку леброновске телесне грађе, он је користио мождане капацитете достојне професора Аце Николића. И јесте, свашта би се могло декламовати у тим, сада модерним, ћаскањима о Јокићу, сличним онима која се воде међу познаваоцима вина, туристичких дестинација или типова аутомобила. Али ајмо нешто друго, кратко.
Оно кад је била Корона и кад нисмо смели да шетамо (ни псе) по улицама, Никола Јокић је завршио у „НБА Баблу“, најскупљем спортском карантину икада. Тамо је довео Денвер Нагетсе у финале Западне конференције, на корак до финалног сусрета за НБА титулу. Није постао МВП (Мост Валуабле Плаyер), а за разлику од нас овде – који смо у тој пандемијској сезони свако мало испред телевизора постајали МВП (Малопре Видех Председника). Што се и до дан-данас наставило, тако нам пречестих Обраћања Нацији (скраћено – ОН). Срећом, од тад је и Јокић постао МВП – и то замало трипут заредом – па смо се тако изједначили у тој важној категорији.
Елем, за време тих, а и од тих дана, наш баскетарбајтер је за понеке овдашње љубитеље кошарке – а и љубитеље достигнућа генерално – представљао утеху без премца. Овде вирус навали – тамо Јокић одвали. Овде самозвани генији хвале своје поразе – тамо Никола скромно о својим победама. Овде све на силу и са закашњењем – тамо све на фињака и у последњој секунди. Денверов број 15 је био – а и даље јесте – нека врста савршене индивидуалне супротности и игри и резултатима које ми овде имамо, а на челу са нашим домаћим првим пиком у свим могућим драфтовима. Исто Џокер, само неке друге врсте.
Ововремена, кошаркашки (и тениски, ајде), индукована хистерија потрајаће још неко време. И ово омање „јокићевање“ представља лични допринос истој; од чега, наравно, ни нема неке користи, као што вајде нема ни од било ког величања наших, неким чудом успешних, спортиста. Сем уколико колективни закључак не скрене са уобичајеног ламентирања да спортски успеси појединаца говоре о томе шта ми овде све јесмо, само ето случајно нисмо. Већ напротив, да то говори шта ми све нисмо, а могли бисмо да будемо – јер има случајева.
И хвала им на томе.
Војислав Жанетић
Извор: Нова Економија
