Пише: Оливера Радовић
Портал Народ.хр, позивајући се на изјаву повјесничарке Влатке Вукелић, тврди да у Сиску 1942. није било дјечјег логора него „хуманитарно прихватилиште“, но релевантни хисториографски радови и архивска грађа описују то мјесто као дио логорског сустава НДХ и квалифицирају га као дјечји логор
У чланку „СНВ и даље гура причу о ‘усташком дјечјем логору’ у Сиску: Ево што је истина“ објављеном 7. листопада 2025. на порталу Народ.хр (доступно овђе, архивирано овђе) изнета је тврдња да у Сиску 1942. године није постојао дјечји логор, већ искључиво хуманитарно „дјечје прихватилиште“.
Поводом комеморације коју је Српско народно вијеће (СНВ) организирало у сисачком Парку Диане Будисављевић, у чланку се с изразитим одмаком преносе дијелови говора предсједника СНВ-а Бориса Милошевића: „Предсједник СНВ-а Борис Милошевић изнио је тезу да је у Сиску 1942. године постојао дјечји логор, формално назван ‘Прихватилиште за дјецу избјеглица’. У њему је тијеком љета, наводи, било смјештено више од 2000 дјеце, углавном с Козаре и из логора Млака, Јабланац и Кошутарица. Милошевић је казао да су дјеца потом довожена теретним вагонима за стоку, а да су их усташе насилно одвајале од родитеља који су убијени или одведени на присилни рад. Навео је и како је у коловозу 1942. године у логору умрло 515 дјеце, а укупно их је тијеком дјеловања наводно страдало 1152. Говорио је и о наводној посјети усташких заповједника попут Макса Лубурића и Љубе Милоша, тврдећи да су тада насилно одвајали дјецу од мајки. У свом говору Милошевић је устврдио да у логору није било никакве скрби за дјецу, да су лежала на прљавој слами, гладна и запуштена, иако је наводно било хране у складиштима.
Посебно је истакнуто да су дјеца спашена захваљујући акцији Диане Будисављевић, уз помоћ учитеља Анте Думбовића и локалног становништва које их је наводно прихватило.“
Након тога, у чланку се износи спорна теза да „не постоје никакви знанствени докази да је у Сиску постојао дјечји логор.“ Према наводима портала, тијеком 1942. и 1943. године у Сиску је дјеловало Дјечје прихватилиште, „основано као одговор на изнимно тешке ратне и социјалне околности, особито након великог вала избјеглица с подручја Козаре“.
У прилог тој тврдњи чланак се позива на повјесничарку Влатку Вукелић, која наводи да у Сиску за вријеме Другог свјетског рата није постојао дјечји логор, већ дјечје прихватилиште под надлежношћу тадашњег Министарства удружбе НДХ, „што би у данашњим увјетима одговарало министарству социјалне скрби“. Вукелић притом наглашава да би прави логор морао бити под војном или полицијском управом, попут Јасеновца, те да за Сисак не постоје подаци који би упућивали на такву врсту контроле.
Међутим, релевантна знанствена и хисториографска литература даје другачију слику.
Иако је у службеним документима власти НДХ кориштен назив „Прихватилиште за дјецу избјеглица“, знанствена анализа рада те установе показује да се административни назив не може узети као доказ њезине стварне нарави, особито у контексту репресивног сустава НДХ. Повјесничарка Наташа Матаушић у знанственом раду Рад Прихватилишта за дјецу избјеглица у Сиску и дјеловање учитеља Анте Думбовића изричито одбацује такво тумачење. У истом раду Матаушић документира да је Министарство удружбе НДХ 3. коловоза 1942. успоставило тзв. прихватилиште те да је тијеком коловоза у Сисак упућено 2.272 дјеце доведене из усташких сабирних логора у Млаки, Јабланцу и Кошутарици. Дјеца су била смјештена на неколико локација у граду, без могућности слободног кретања, а установа је функционирала у непосредној вези са ширим логорским суставом НДХ. Истовремено су у „Прихватилиште” била смјештана и дјеца из Сабирног логора у Сиску чији су родитељи упућивани на присилни рад у земље Трећег Рајха. Због недостатка адекватне скрби у врло кратком времену тамо је умрло 1.152 дјеце, наводи Матаушић. „Темељем изворне архивске грађе из Хрватског државног архива у Загребу и Музеја жртава геноцида у Београду, те доступне стручне и знанствене литературе реконструиран је рад овога прихватилишта који се, без наводника, може назвати логором за дјецу“, наводи Наташа Матаушић.
Повијесни оквир у којем треба проматрати и сисачко „Прихватилиште за дјецу избјеглица“ детаљно разрађује повјесничарка Нарциса Ленгел-Кризман у студији Сабирни логори и дјечја сабиралишта на подручју сјеверозападне Хрватске 1941.–1942. Ауторица анализира сустав издвајања дјеце након великих војних операција те показује да су за козарачку и другу дјецу оснивани посебни објекти који су у документима често вођени као „дјечји домови“ или „прихватилишта“. Ленгел-Кризман притом упозорава да такви административни називи нису одражавали стварну функцију тих установа, него су служили прикривању њихове улоге у репресивном суставу НДХ. Та су дјечја сабиралишта, према њезиној анализи, била непосредно повезана с претходним заточењем родитеља у логорима и с присилним одвајањем дјеце, што представља кључну околност за разумијевање њихова статуса и увјета у којима су дјеца боравила.
Сличан закључак произлази и из рада повјесничара Здравка Диздара Логори на подручју сјеверозападне Хрватске у току Другога свјетског рата 1941.–1945. Он детаљно описује Дјечји логор Сисак, основан 3. коловоза 1942. године доласком првог транспорта дјеце из логора Млака. Диздар наводи да су убрзо услиједили транспорти дјеце из Старе Градишке, Приједора и Јасеновца те да је тијеком коловоза и рујна 1942. у дјечјем логору било смјештено око 2.000 дјеце, док је крајем рујна њихов број досегнуо приближно 4.722. Диздар изријеком наводи да је назив Прихватилиште за дјецу избјеглица „била само камуфлажа пред јавношћу”. Он детаљно описује изузетно тешке стамбене, хигијенске, прехрамбене и здравствене увјете, епидемије тифуса, шарлаха и дизентерије те наводи да је логор био ограђен високом бодљикавом жицом и чуван усташком стражом. Због размјера страдања, Диздар сисачки дјечји логор означава као „најстрашнији од свих сисачких логора и један од најстрашнијих усташких логора за вријеме рата”.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
Важно је нагласити и шири интерпретативни оквир који нуди повјесничар Иво Голдстеин. У књигама Холокауст у Загребу (2001.) те Јасеновац и Блеибург нису исто (2011.), Голдстеин упозорава да логор није дефиниран искључиво планским егзекуцијама или формалном војно-полицијском управом. Кључни критерији су функција заточења, присилни смјештај, ограничење слободе и посљедице које такви увјети имају по заточенике. Масовно умирање због глади, болести, нехигијене и исцрпљености, како Голдстеин аргументира, представља облик страдања за који одговорност сноси режим који је такве увјете успоставио и одржавао, чак и када не постоји изравна наредба о ликвидацији.
Тврдња да „не постоје никакви знанствени докази“ о постојању дјечјег логора у Сиску стога је неточна. Супротно томе, више аутора у домаћој и регионалној хисториографији изричито наводи Сисак као дио логорског сустава НДХ.
Извор: П- Портал
