Пише: Огњен Радоњић
Након скоро пола године мрцварења, пошто је опозиција претходно, уласком у парламент, верификовала изборну крађу од 17. децембра прошле године, нови премијер Милош Вучевић је 1. маја, који би требало да је нерадни дан, упознао јавност са саставом и планом рада нове, једне од најбројнијих Влада Србије у модерној историји. У та нека три сата експозеа, у која би требало да стану четири године суверене владавине, премијер је, између осталог, устврдио да је „јака економија предуслов за подизање животног стандарда грађана, а Србија је упркос изазовима успела да очува макроекономску стабилност и ојача своју економију“.
„Адекватном економском политиком у сложеним међународним околностима остваривали смо кумулативни реални раст економије у периоду од 2018. до 2023. године од 22,4 одсто, што је међу најбољим резултатима у Европи“, рекао је Вучевић.
Далеко је Ирска
На почетку кратко објашњење – када се каже раст економије мисли се на раст бруто домаћег производа (БДП). Но, за разлику од већине политичара, економисти праве разлику између номиналног и реалног БДП-а. Номинални БДП, наиме, изражава вредност производње у конкретној години на основу текућих цена, тако да он укључује и ефекте инфлације. Зато је у пракси могуће да, захваљујући искључиво значајном расту цена, дође и до раста номиналног БДП-а иако се у међувремену обим производње није мењао, или је чак и мањи него што је био. Стога је фокус економиста на расту производне моћи, односно реалног БДП-а, а он се рачуна тако што се изабере базна година и потом се у ценама из те године вреднује производња у свим осталим. Пошто су цене фиксиране, кретање реалног БДП-а показује да ли производна моћ неке економије, мерена обимом производње, расте или опада.
Прво што упада у очи је да се премијер позвао на раст реалног БДП-а у последњих шест година, иако напредњаци јашу дупло дуже, већ пуних дванаест година. У сваком случају, тачно је да је од 2018. до 2023. српски БДП реално кумулативно порастао за 22,4 одсто и да Србија по том показатељу спада у сам европски врх, што се може видети и на графикону број 1.
Уколико се издвоји десет европских економија које су у том периоду најбрже расле, може се приметити да је њих седам Међународни монетарни фонд по својој методологији класификовао у економије у повоју (емергинг маркетс), а свега три (Ирску, Кипар и Малту) у напредне. Речју, овај исход није изненађујући, с обзиром на „ефекат сустизања“, према којем се може очекивати да ће брже расти економије које су на нижем нивоу развоја, јер за сваку додату јединицу инвестиција у односу на развијене земље са снажном капиталном базом могу да остваре значајнији раст продуктивности и производње.
Елем, на овој листи убедљиво прво место заузима Ирска са укупним реалним растом БДП-а од 48,5 одсто и просечним годишњим реалним растом од седам одсто. Осим ње, испред Србије су и Малта (кумулативно 35,7 одсто), Турска (30 одсто) и Кипар (27,4 одсто). Србија дели пето место са својом јужном покрајином, Косовом* (22,3 одсто), које и ММФ и Светска банка третирају као независну државу и Пољском (22,2 одсто), са просечним годишњим растом реалног БДП-а од 3,5 одсто. Иза су Албанија са укупним растом од 21,1 одсто (3,3 одсто годишње у просеку), Хрватска са 20,9 одсто (3,3 одсто годишње) и Румунија, која је свој БДП укупно повећала 19,7 одсто или 3,1 одсто годишње.
Уз то, у Србији је укупни реални раст БДП-а у последњих шест година био већи од светског (15,3 одсто), као и од просека земаља централне и источне Европе (Бугарска, Румунија, Пољска, Мађарска, Хрватска, Словенија, Словачка, Чешка, Литванија, Летонија и Естонија) од 16,1 одсто и осталих земаља Западног Балкана (Албанија, Црна Гора, Северна Македонија, Босна и Херцеговина и Косово*), чији је укупни БДП у том периоду порастао 17,9 процената.
Србија од 2012. каска за светом и регионом
Наравно, правилна анализа привредног раста захтева дугорочни хоризонт од барем десет година или, конкретније, читав период од напредњачког доласка на власт 2012. У том случају, слика кретања српске привреде се драматично мења. За тих 12 година, од 2012. до 2023, реални БДП Србије је кумулативно порастао свега 32,2 одсто или млитавих 2,3 одсто просечно годишње, што се може видети на графикону број 2.
У том периоду, од када су напредњаци на власти, српска привреда у просеку реално расте спорије од просека Западног Балкана, света и земаља централне и источне Европе. Конкретно, у последњих 12 година БДП осталих земаља Западног Балкана укупно је повећан 38,3 одсто, целог света за 36,2, а свих земаља централне и источне Европе 34,5 одсто.
Е сад, имајући у виду да је у последњих шест година српска привреда реално брже расла од изабраних просека, то значи да је њен раст у првих шест година напредњачке владавине био изузетно слаб, због чега је премијер, вероватно, одлучио да ово поглавље њихове владавине, барем када је у питању реални БДП, изостави из експозеа.
И стварно, у периоду од 2012. до 2017. српска привреда је реално кумулативно порасла за свега осам одсто. Другим речима, расла је 1,3 одсто просечно годишње, више него упола спорије од светског (2,9 одсто) и просека осталих земаља Западног Балкана (2,8 одсто) и централне и источне Европе (2,6 одсто). Кумулативно је у том периоду БДП земаља централне и источне Европе повећан за 7,9, Западног Балкана за 9,4 и целог света за 10,1 процентни поен више од српског.
Привидни раст БДП-а на крилима инфлације
Некога би, суоченог са овим чињеницама, могао збунити податак из експозеа премијера Вучевића да је „2012. БДП Србије био 33,7 милијарди евра, а на крају 2023. је достигао чак 69,5 милијарди евра“. Како је, наиме, могуће да је од 2012. до 2023. БДП порастао чак 106 одсто, када смо утврдили да је у том периоду реални БДП укупно порастао за свега 32,2 одсто, што би требало да значи да је прошле године износио 44,6 милијарди евра?
Трик је у томе што се премијер Вучевић, арбитрарно и опортуно, наизменично служио реалним и номиналним величинама у циљу манипулисања јавним мњењем. Од 2012. до 2023. БДП је номинално повећан са 33,7 на 69,5 милијарди, али је тај раст прецењен, јер је у њему, поред реалног, садржан и раст остварен само захваљујући подизању нивоа потрошачких цена, односно инфлацији. Прецизније, пошто је у посматраном периоду номинални БДП порастао 106 одсто, а реални 32,2 процента, та разлика од 73,8 одсто може се приписати инфлацији.
За крај, логично се намеће питање да ли је реално обећање из Вучевићевог експозеа, уједно обећање и председника Александра Вучића и министра финансија Синише Малог, да ће до 2027. БДП Србије „да нарасте до 94,2 милијарде евра, а ако будемо добро радили, можда и до 100 милијарди евра“ и да је „то више него три пута свега што смо стварали за само 15 година“.
Нема сумње, обећање звучи веома примамљиво, као што на први поглед импозантно делује и дуплирање БДП-а у претходних 12 година, али је суштина у нечем другом. ММФ, наиме, процењује да ће у наредне четири године номинални БДП Србије кумулативно порасти за 35,8 одсто (осам одсто у просеку годишње), а реални за 16,9 одсто (четири процента просечно годишње), што се може видети на графикону број 3.
У пракси то значи да нам је премијер саопштио предвиђање ММФ-а да ће номинални БДП порасти баш 35,8 одсто, са прошлогодишњих 69,5 милијарди на 94,4 милијарде евра у 2027, али нам је практично поручио и да се половина тог раста може приписати инфлацији, с обзиром на то да ће, према истим предвиђањима ММФ-а, реални БДП порасти укупно за 16,9 одсто. Другим речима, реални БДП Србије ће до краја 2027. порасти са 69,5 милијарди на 81,2 милијарде евра. Нажалост, све ово сада не звучи ни приближно тако добро, с обзиром на то да се додатни раст БДП-а од 13,2 милијарде евра (разлика између реалног БДП-а од 81,2 милијарде и обећаног од 94,4 милијарде евра) може приписати искључиво расту цена. Никако расту реалне производне моћи српске економије.
Што се обичних смртника тиче, остаје да се види у којој мери ће њихови дохоци пратити раст цена и да ли ће се реална куповна моћ грађана повећати. Власт каже да хоће, мада власт прича и обећава свашта, а у првом броју Радара у тексту Тамна страна „златног доба“ може се јасно видети да су у претходних десет година зараде расле спорије, а да би у наредне четири године требало да расту дупло брже од номиналног БДП-а да би просечна плата до 2027. достигла обећаних 1.400 евра. И да ће то бити могуће само ако курс евра до тада остане исти као што је сада, а да инфлација сваке године буде 12 одсто. Или да се у међувремену евро обори на 90 динара.
Извор: Радар
