Поломљена вилица и напукла ребра секретара бугарског удружења у Охриду закомпликовали су ионако безнадежно сложени спор Бугарске и Северне Македоније око историјског и културног наслеђа, чије је решавање предуслов за даљи напредак Скопља ка ЕУ. Македонски амбасадор позван у министарство спољних послова у Софији. Повређени ће владиним авионом бити пребачен на лечење у Бугарску. Благо одшкринута врата Европске уније, на која је Софија пристала после силних притисака са запада Европе, враћена су на фабричка подешавања после инцидента у којем је, у Охриду, повређен секретар локалног удружења Бугара, контроверзно названог по последњем бугарском цару.
Секретару удружења „Цар Борис Трећи“ Христијану Пендикову су поломљена ребра и вилица у инциденту о којем су бугарски и македонски медији различито извештавали. Скопска телевизија Телма је, позивајући се на локалне изворе, јавила да туча у којој је повређен Пендиков није имала политичку позадину и да је резултат дугогодишње нетрпељивости међу актерима инцидента. Наводи се и да је секретар бугарског удружења, пре избијања туче, вређао тројицу житеља Охрида.
Бугарска агенција БГНЕС пак тврди да је тучи претходила салва увреда и псовки на рачун секретара бугарског удружења, односно да су га нападачи повицима „Бугараш, фашиста и Татарин“ вређали на националној основи. Македонска полиција се, за сада, није огласила поводом инцидента, али је бугарска влада одмах у Скопље послала авион „фалкон“ како би Пендиков, што пре, био пребачен у софијску болницу. Готово истовремено, бугарско министарство спољних послова позвало је македонског амбасадора како би му уручило протестну ноту поводом инцидента у Охриду, наводећи да су власти у Софији „месецима упозоравала власти у Северној Македонији да предузму мере против ескалације мржње усмерене против Бугара у тој држави“. „Нажалост, овај напад је јасан пример тешких последица које има систематски изостанак одговарајућих реакција македонске стране, укључујући неспособност да испуне главну обавезу, односно да гарантују безбедност сопствених грађана“, наводи бугарско министарство спољних послова.
Власти у Скопљу осудиле напад
Шеф македонске дипломатије Бујар Османи оштро је осудио напад и позвао институције да предузме све мере како би се „особе које су физички напале држављанина Северне Македоније због етничког или културног идентитета извеле пред лице правде“. Одмах затим, инцидент је осудио и председник Северне Македоније Стево Пендаровски, тражећи брзу и темељну истрагу о овом догађају.
Инцидент у Охриду уследио је три месеца пошто су демонстранти каменицама и јајима гађали седиште бугарског удружења у том граду и потом разбили таблу са натписом „Цар Борис Трећи“. Учесници демонстрација су, тада, повицима „татари“, „фашисти“, „нацисти“ протестовали због именовања овог клуба по цару Борису Трећем, током чије је владавине Бугарска склопила савез са нацистичком Немачком и депортовала на хиљаде македонских Јевреја у концентрациони логор Треблинка.
Осим по последњем бугарском цару, слична удружења су названа по Ванчу Михајлову и цару Фердинанду Првом, што су Македонци доживели као провокацију, јер Бугарска већ годинама процес македонских евроинтеграција условљава решавањем наводних питања у вези са националним идентитетом Македонаца.
Фердинанд, Борис и Ванчо
Јеврејска заједница у Северној Македонији је још раније, подсећајући да је после одлуке Бориса Трећег да уведе расне законе у замену за територије у Македонији, навела да је у концентрационом логору Треблинка убијено више од 7.000 македонских Јевреја. У концентрациони логор Треблинка депортована су 7.144 припадника јеврејске заједнице у Македонији. Само је неколицина преживела, а на месту на којем је некада било јеврејско насеље у Скопљу подигнут је Музеј Холокауста. Бугарска је, после серије договора са Немачком, окупирала велике делове Румуније и Бугарске и донела низ антисемитских закона, које је углавном спроводила на окупираним територијама. Последњи пут, Борис Трећи је са Адолфом Хитлером разговарао у августу 1943. године, када је одбио да се укључи у рат против СССР-а. Умро је од последица срчаног удара недуго после тог сусрета, а читав низ бугарских историчара тврди да је отрован.
Музеј Холокауста наводи да је протеривање договорено директно са Адолфом Ајхманом, те да је у првој фази за депортацију одређено око 13.000 Јевреја из Македоније и околине Пирота, те још 8.000 из Софије. Од тог броја, у логор Треблинка пребачене су 11.343 особе. Депортације су прекинуте у мају 1943. године после силног притиска јавности и Цркве.
Суштински, Софија настоји да заустави захтеве да се Македонцима у Бугарској призна статус националне мањине, односно да Скопље призна да македонски језик и идентитет имају бугарске корене. Софија инсистира да се македонски језик, надаље, зове званични језик Републике Северне Македоније или у одређеним случајевима фуснота уз објашњење: „Према Уставу Републике Северне Македоније“. Бугарска наводи и да је „македонски језик настао 1944. године“, те да може да се рачуна једино као „писана регионална форма бугарског језика“.
Извор: РТС
