Умро је Волфганг Шојбле, најдуговечнији посланик Бундестага, десна рука двоје легендарних канцелара, љубитељ штедње и човек којег су Американци тајно прозвали „јаросним старцем“
Пише: Немања Рујевић
Волфганг Шојбле је једном испричао да је постао кандидат странке за посланика из чистог очајања – Демохришћани нису знали кога другог да кандидују у Офенбургу. Било је 1972. године, а њему једва тридесет година.
Kада је овог уторка умро у Берлину, Шојбле је још био посланик. Преко пола века је непрестано био у Бундестагу и тај се немачки дом тешко без њега може и замислити.
Додуше, гвоздени војник партије и блиски сарадник двоје легендарних канцелара – Хелмута Kола и Ангеле Меркел – био је по два пута министар унутрашњих послова и министар финансија. Али, у Немачкој министар остаје и посланик, тако да је рекорд забележен. Иза њега остаје такозвана „црна нула“ – уставно правило да држава не сме да се задужује. То је штедљиви Шојбле гурао свом силом. И остаје каријера једног политичара који је знао да гледа даље од дневних догађаја.
Никад кандидат за канцелара
У октобру 1990. је Немачка поново уједињена – Шојбле је важио за једног од архитеката тог уједињења. Али, те дане ће памтити сасвим друкчије.
Пар дана касније био је на митингу у гостионици у Опенау кад је један психички поремећен човек пуцао на њега. Погођен је у леђа и вилицу. Остао је непокретан, а измештена вилица је лицу од тада давала необичну оштрину.
Атентат га је заувек обележио, али га није спутао. Шојбле је у инвалидским колицима само гурао даље, несмањеном жестином.
Требало је Шојбле да буде кандидат Хришћанско-демократске уније за канцелара 1998. године, али већ остарели канцелар-ујединитељ Хелмут Kол хтео је да трчи још једну трку.
Претерао је и изгубио изборе 1998. од Герхарда Шредера, а приде се странка упетљала у аферу са донацијама. Kол је признао да је узимао милионе марака за црну партијску касу, али је у гроб понео тајну од кога је све узео паре.
Одани сарадник канцеларке
Премда је и Шојбле понешто знао, преузео је странку од Kола и за генералну секретарку поставио перспективну политичарку са истока, извесну Ангелу Доротеу Меркел.
Али, она никад није била болећива жена, премда је прати надимак „немачка мама“. У једном ауторском тексту за новине, пред сам Божић 1999. године, изокола је напала и Шојблеа због афере и тако га натерала да јој препусти врх странке.
Шојбле је знао да је тако боље. Ако јој је замерио, то се није видело. „Нисам ја лак за одржавање, нисам ни угодан, али јесам одан“, рекао је једном.
Објаве Викиликса су показале да су америчке дипломате у депешама писале да је Шојбле „јаросни старац“. То му је био имиџ.
Године је провео као верни министар финансија чувене канцеларке, за њен рачун је дисциплиновао посланике током дужничке кризе Грчке, прегањао се са млађим и сасвим друкчијим Јанисом Варуфакисом.
Тих година је успео да у Устав укотви позитивну нулу – забрану да се земља задужује, чак и онда кад је то повољно, због чега је леви део политичке сцене чупао косу са главе.
„Ако у лошим временима узимате кредите, онда у добрим морате да их враћате“, говорио је пак Шојбле.
Пребачен у шесту клупу
На крају импозантне каријере био је председник парламента, тамо га је затекла пандемија короне. Док су његови партијски другови одређивали строг локдаун, уз подршку опозиције, он је био један од ретких који је рекао:
„Kад чујем да све остало мора у други план иза заштите живота, онда морам рећи – тако апсолутистички речено, то није тачно.“ Додао је да Немачки Устав у својој првој реченици свему претпоставља нешто друго – достојанство. „А оно не искључује то да сви морамо умрети.“
Његови иступи последњих година били су све слободнији, све мање партијски, а више општи. „Узгред, то је предност старења – освајате слободу.“
На крају је остао у политици дуже од Меркел. И кад је она већ корачала ка пензији, Шојблеова реч се слушала у партији. Инсистирао је да кандидат Демохришћана за канцелара буде Армин Лашет, а не баварски конзервативац Маркус Зедер.
То је била лоша процена, Лашет је 2021. убедљиво поражен од Олафа Шолца и Социјалдемократа.
Шојбле је као посланик пресељен у тек шести ред посланичких клупа, морао је да направи места за друге. „На то сам спреман и нимало ми не смета“, рекао је.
Умро је у 81. години. Његова породица је саопштила да је само „мирно уснуо“.
Извор: vreme.com
