Odlazak Džona Pildžera, jednog od poslednjih heroja slavne i davno prošle epohe novinarstva: Novinar kao nezaštićeni svedok istorije

Piše:  PREDRAG DRAGOSAVAC/OKO/RTS

Vest o smrti nagrađivanog i osporavanog novinara Džona Pildžera (1939-2023), autora brojnih dokumentarnih filmova, gorljivog kritičara „imperijalističke“ američke i britanske spoljne politike, i jednog od najpredanijih „advokata“ Džulijana Asanža, igrom slučaja zatekla me je dok sam poslednjeg dana prošle godine završavao čitanje memoarske knjige „Reporter“ (objavljene 2018. godine) Pildžerovog američkog kolege i generacijskog ispisnika Simora Herša (1937), nekadašnjeg novinara „Njujorkera“ i „Njujork tajmsa“, koji je svojim „reporterskim“ pričama – od masakra u Mi Laju u Vijetnamu do torture u iračkom zatvoru Abu Graib – često neposredno uticao kako na same (političke) događaje, tako i na sveukupni javni diskurs.

Ne znam koliko su se njih dvojica poznavali i bili bliski, ali mi je odmah prošlo kroz glavu da zajedničkog imaju dosta – u slično vreme i na sličan način su ušli u novinarstvo, takoreći još kao dečaci, profesionalno su se formirali u senci Vijetnamskog rata, otvarali velike teme, čeprkali po tabuima i zamerali se moćnima, ali će njihove priče široko odjekivati, uticati na ljude i menjati stvari. Obojica su ostali aktivni i u devetoj deceniji života, doživevši da ih pod stare dane zbog „pišanja uz vetar“ osporavaju kao „opskurnjake“ – Pildžera kao komunistu i mrzitelja Amerike i Britanije, Herša uglavnom samo kao amerikanomrsca.

Kako god bilo, retrospektivna šetnja kroz njihov novinarski opus predstavlja svojevrsnu „alternativnu“ istoriju druge polovine 20. i početka 21. veka. A njihov status nekad i sad, slikovito ukazuje u kom pravcu su stvari evoluirale – u društvu, novinarstvu, javnosti…

Na današnjem medijskom horizontu nema na vidiku nikoga mlađeg ko bi bio Pildžerovog profila i kalibra. Ne zato što nema prodornih, beskompromisnih, kritički nastrojenih mladih novinara, već zato što nema novina koje su „stvarale“ likove poput Pildžera i Herša.

Njih dvojica, i razni drugi njihovi ispisnici, karijere su napravili u doba kudikamo drugačije „društvene klime“ kada su, pritom, priče prodavale novine, a novine imale milionske tiraže. Oglašivači su se u novinama oglašavali, para nije manjkalo, i veliki (zapadni) mediji, odnosno bar neki od njih, nastupali su i delovali kao autonomna sila. Osećali su se dovoljno samouverenim, kompetentnim i jakim da samostalno tumače nacionalni i državni interes, da preispituju odluke i postupke svojih vlada, pa i da ih prozivaju, kritikuju i sa njima se konfrontiraju kada procene da je tako nešto u opštem interesu. 

„Ja sam preživeli iz zlatnog doba novinarstva, kada novinari dnevnih novina nisu morali da se takmiče s dvadesetčetvoročasovnim ciklusom kablovskih vesti, kada su novine bile pune novca od oglasa i reklama, i kada sam bio slobodan da putujem bilo gde, bilo kada, iz bilo kog razloga, s kreditnim karticama firme“, piše Herš u uvodu svojih memoara.

Pildžer je pak govorio kako je oduvek osećao kako je biti novinar ogromna privilegija: „Dopušteno mi je da ulazim u ljudske živote, da zadobijam njihovo poverenje, saznajem šta se događa… Tome sam težio kao novinar”.

Novo doba

Ne treba biti medijski insajder da bi bilo jasno da to zbog čega su oni ušli u novinarstvo i u njemu proveli čitav život, u novinarstvu (uglavnom) više ne stanuje. Herš piše kako je proveo dve godine istražujući dok nije saznao sve što mu je bilo potrebno da bi napisao priču o nelegalnom (domaćem) špijuniranju koje je CIA sprovodila tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Danas teško da ima novina koje bi takvo istraživanje mogle da podrže.

Osvrćući se na prošlost iz današnje perspektive, Herš s rezignacijom primećuje kako se sada i najveći mediji odriču svojih dopisnika sa terena, što je nekada bilo nepojmljivo. Tmurnu stvarnost ilustruje anegdotom iz sopstvenog iskustva koju očigledno doživljava kao paradigmatičnu.

Dejvid Remnik, urednik „Njujorkera“, magazina koji je bio pojam visokih standarda u svakom pogledu, pozvao ga je 2011. da uradi intervju sa „važnim izvorom“, ali telefonski, pošto budžeta za avionski let i razgovor u četiri oka nije bilo. Da se sa „važnim izvorom“ razgovora telefonski takođe je nekad bilo nepojmljivo i Remnikov glas mu je, kaže, „zvučao posramljeno, kao da je šaputao…“ Kao da su se obojica tu osetila poraženim.

Pildžer, s druge strane, apostrofira „klimatske promene“ i činjenicu da se u (medijskom) mejnstrimu više ne tolerišu disonantni tonovi. Kada bi, kaže, kojim slučajem danas počinjao novinarsku karijeru, za glas poput njegovog u današnjim mejnstrim medijima sasvim sigurno ne bi bilo mesta. A u „njegovo vreme“, tvrdi, drugačiji glasovi zaista jesu činili sastavni deo javnog diskursa i demokratskog višeglasja. „Sada je prostor za kritičke glasove zatvoren“, smatrao je, zastupajući stav da se danas ama baš ništa (iz mejnstrim medija) ne sme uzimati zdravo za gotovo: „Moramo da budemo skeptični prema apsolutno svemu.“ 

Polja smrti

Kada je Džon Pildžer početkom šezdesetih došao iz Australije u Veliku Britaniju prva stanica  mu je bila agencija Rojters. Ubrzo je, međutim, prešao u londonski „Dejli Miror“, tabloid koji je takođe predstavljao fenomen svog vremena. Imao je višemilionski tiraž i nije bio samo najtiražniji list u Velikoj Britaniji, nego je po tiražu ulazio u sam vrh i u svetskim okvirima. Uz takvu čitanost išao je i ogroman uticaj, a onda naravno i popularnost za njegove novinarske vedete.

Pildžer je bio jedna od njih. Kao ratni dopisnik „Dejli Mirora“ izveštavao je iz sedam-osam ratova – iz Vijetnama, Kambodže, Bangladeša, Bijafre…  Vijetnam je i za njega predstavljao „vatreno krštenje“. „Nisam tamo otišao misleći da je to pogrešan rat“, govorio je. „Vrlo malo sam znao o tome. Ali kad sam video sela pogođena napalmom, razna pitanja su mi navrla u glavu. Početak razumevanja kako se Vijetnam dogodio vrlo brzo me je promenio.“ Kasnije će Vijetnamski rat okarakterisati kao rat protiv civila, koji je, kao takav, preteča sadašnjih ratova.

Kao ilustracija ogromnog uticaja koji je Pildžer imao na javno mnjenje često se navode njegovi izveštaji o „poljima smrti“ koje je 1979. godine pisao iz Kambodže, pošto su Vijetnamci iz te zemlje izbacili Pol Pota i Crvene Kmere. Tekst u kojem je otkrio da je u populaciji od sedam miliona ljudi verovatno više od dva miliona ljudi umrlo od posledica genocida ili izgladnjivanja, dok su se još dva miliona suočavala sa smrću zbog nestašice hrane ili bolesti, bio je ilustrovan sa više desetina fotografija i zauzeo je maltene pola izdanja „Dejli Mirora“.

O Kambodži će ubrzo snimiti i potresan dokumentarac „Nulta godina: Tiha smrt Kambodže“ („Year Zero: The Silent Death of Cambodia“, 1979). Film je prikazan u pedesetak zemalja, osvojio je više od 30 međunarodnih nagrada i procenjuje se da ga je videlo oko 150 miliona gledalaca. Izazvao je i veliku reakciju javnosti i podstakao prikupljanje humanitarne pomoći (koja se merila milionima dolara) za životno ugroženo stanovništvo Kambodže.

Za samog Pildžera to iskustvo biće svojevrsna profesionalna prekretnica; posle toga mnogo intenzivnije će se posvetiti snimanju dokumentaraca. Njegova filmografija sadrži 61 naslov i nemoguće ih je sve i nabrojati u jednom tekstu. Neki od njih su:

„Tajna zemlja: Prvi Australijanci uzvraćaju udarac“ („The Secret Country: The First Australians Fight Back“, 1986),  „Smrt nacije: Zavera oko Timora “ („Death of a Nation: The Timor Conspiracy“, 1994), „Novi vladari sveta“  („The New Rulers of the World“, 2001), „Palestina je i dalje problem“ („Palestine Is Still the Issue“, 2002), „Rat koji ne vidite“, („The War You Don’t See“, 2010), „Nadolazeći rat protiv Kine“ („The Coming War on China“, 2016), „Prljavi rat protiv Nacionalne zdravstvene službe“ („The Dirty War on the National Health Service“, 2019)…

Lična perspektiva

Na vest o Pildžerovoj smrti levičarski listovi naglašavaju kako se postojano borio protiv rasizma, rata, privatizacije, neokolonijalizma, neoliberalizma, globalizacije, propagande, nuklearnog ludila, američkih državnih udara, i kako je davao glas onima bez glasa – kolonizovanima, gladnima, siromašnima, hendikepiranima, regrutovanima, sankcionisanima i bombardovanima, razvlašćenima, izbeglicama, onima nad kojima su se vršili hemijski eksperimenti… Oni sdesna mu, s druge strane, spočitavaju pristrasnost, neobjektivnost i „ličnu agendu“.

On sam je smatrao prirodnim da svi u to što radimo unosimo ličnu perspektivu: „To je naše ljudsko pravo. Moje je da budem skeptičan prema onima koji žele da nas kontrolišu, zapravo prema svim vlastima koje su neodgovorne, i da ne prihvatam ‘službene istine’, koje su često laži. Novinarstvo jeste, ili bi trebalo da bude, zastupnik naroda, a ne moćnika: pogled s terena.“

Simor Herš je pre otprilike godinu dana izazvao buru tvrdnjom da iza sabotaže ruskog gasovoda Severni tok stoje Sjedinjene Države. U tekstu koji je objavio na svom sajtu (što je samo po sebi paradigmatično), pozivajući se na neimenovani „pouzdan“ izvor, naveo je da su ronioci američke mornarice, delujući po direktnim naredbama američkog predsednika Bajdena, postavili eksploziv C4 na cevovode tokom rutinskih NATO vežbi, da bi tri meseca kasnije daljinski aktivirali bombe.

Članak je dobio značajnu pokrivenost u evropskoj (a posebno nemačkoj) štampi, ali su ga britanske i američke novine uglavnom ignorisale. Visoki zapadni zvaničnici su Heršove tvrdnje odbacili kao potpunu laž.

U intervjuima je Herš često citirao svog anonimnog „divnog starog prijatelja“ koji mu je, pošto je pročitao članak, rekao: „Saje, postao si majstor u dekonstrukciji očiglednog.“

Pildžer je tada takođe bio jedan od onih koji su komentarisali Heršov tekst. Rekao je kako veruje u Heršov kredibilitet, a za priču koju je objavio da  zvuči zdravorazumski…

Zdravorazumski zvuče i njegove opservacije iz poznog doba o medijima: „Mediji su produžetak moći, ali kada to prepoznamo, postajemo svesni službene baljezgarije i shvatamo da je istina subverzivna. Uvek je.”

Simbolično zvuči da je poslednji tekst koji je za života objavio apel na solidarnost sa Džulijanom Asanžom.  „Ako Džulijan bude izručen – to će biti kraj istraživačkog novinarstva“, smatrao je.

 

___________________

Tako je pisao Džon Pildžer:

Podsećanja na Kosovo

13. decembar 2004.

Kosovo – mesto genocida koji se nikada nije desio – sada je nasilno „slobodno tržište“ droge i prostitucije. Šta nam ovo govori o verovatnom ishodu rata u Iraku?

Prigušenu dokazima o anglo-američkoj katastrofi u Iraku, „humanitarnu“ ratnu stranku trebalo bi pozvati na odgovornost za svoj zaboravljeni krstaški rat na Kosovu, model za Blerov „nastupajući marš oslobođenja“. Kao što Irak danas rasturaju imperijalne sile, tako je bilo i sa Jugoslavijom, multietničkom državom koja je bila jedinstvena po tome što je odbacila obe strane u Hladnom ratu.

Laži velike poput onih koje su izgovarali Buš i Bler koristili su Klinton i Bler u pripremanju javnog mnjenja za nezakonit i ničim izazvan napad na jednu evropsku zemlju. Isto kao u pripremi invazije na Irak, medijsko izveštavanje u proleće 1999. bilo je niz lažnih opravdanja, počevši od tvrdnje tadašnjeg američkog ministra odbrane Vilijama Koena da „sada vidimo da je oko 100.000 vojno sposobnih [albanskih] muškaraca nestalo… možda su ubijeni“. Dejvid Šefer, tadašnji američki ambasador za ratne zločine, objavio je da je možda ubijeno čak 225.000 etničkih Albanaca starosti između 14 i 59 godina. Bler se pozivao na Holokaust i „duh Drugog svetskog rata“. Britanska štampa je prihvatila njegov šlagvort. „Bekstvo od genocida“, napisao je Dejli mejl. „Eho Holokausta“, bio je refren Sana i Mirora. U parlamentu je heroina Kler Šort one koji su se protivili bombardovanju bespomoćnih ljudi (među kojima sam bio i ja) uporedila sa nacističkim propagandistima.

Od juna 1999. godine, nakon što je bombardovanje završeno, međunarodni forenzički timovi počeli su da na Kosovu sprovode detaljno ispitivanje. Američki FBI je pristigao da istraži ono što su nazivali „najvećim mestom zločina u istoriji FBI-ja“. Nekoliko nedelja kasnije, pošto nije pronašao nijednu masovnu grobnicu, FBI je otišao kući. Španski forenzički tim se takođe vratio kući, a njihov vođa se ljutito žalio da su on i njegove kolege postali deo „semantičke piruete ratnih propagandnih mašina, jer nismo pronašli ni jednu – ni jednu – masovnu grobnicu“.

U novembru 1999. Vol Strit Džornal je objavio rezultate sopstvene istrage, odbacujući „opsesiju masovnim grobnicama“. Umesto „ogromnih polja smrti, neki istražitelji su naveli da očekuju… obrazac raštrkanih ubistava [uglavnom] u oblastima u kojima je bila aktivna separatistička Oslobodilačka vojska Kosova“. Džornal je zaključio da je NATO pojačao svoje tvrdnje o srpskim poljima smrti kada je „video kako se umorni novinarski korpus kreće ka suprotnoj priči: o civilima ubijenim od NATO bombi… Rat na Kosovu je bio okrutan, ogorčen, divljački. Ali nije bilo genocida.“

Godinu dana kasnije, Međunarodni sud za ratne zločine, telo koje je formirao NATO, objavio je da je konačni broj leševa pronađenih u kosovskim „masovnim grobnicama“ 2.788. To je uključivalo borce sa obe strane i Srbe i Rome koje je ubila albanska Oslobodilačka vojska Kosova. Poput legendarnog iračkog oružja za masovno uništenje, brojke koje su koristile američka i britanska vlada i koje su odjeknule u medijima bile su izmišljotine – zajedno sa srpskim „logorima za silovanje“ i Klintonovim i Blerovim tvrdnjama da NATO nikada nije namerno bombardovao civile.

Pod kodnim nazivom „Treća faza“, NATO-ovi civilni ciljevi uključivali su javni prevoz, bolnice, škole, muzeje, crkve. „Bilo je opšte poznato da je NATO prešao u treću fazu [posle nekoliko nedelja]“, rekao je Džejms Biset, kanadski ambasador u Beogradu u vreme napada. „Inače ne bi nedeljom popodne bombardovali mostove i pijace.“

Klijent NATO-a bila je Oslobodilačka vojska Kosova. Sedam godina ranije, Stejt department je označio OVK kao terorističku organizaciju u savezu sa Al Kaidom. Godine 1999. slavili su nasilnike iz OVK; Robin Kuk, tadašnji ministar spoljnih poslova, dozvolio im je da ga kad hoće pozovu na mobilni telefon. „Kosovski Albanci su svirali za nas kao na Stradivarijusovoj violini“, napisao je prošlog aprila bivši komandant UN-a u Bosni, general-major Luis Mekenzi. „Mi smo subvencionisali i indirektno podržavali njihovu nasilnu kampanju za etnički čisto Kosovo. Nikada ih nismo okrivili da su bili počinioci nasilja ranih 1990-ih, i nastavljamo da ih prikazujemo kao označene žrtve i danas, uprkos dokazima u suprotno.“

Okidač za bombardovanje Jugoslavije bio je, prema NATO-u, odbijanje srpske delegacije da potpiše sporazum na mirovnoj konferenciji u Rambujeu. Ono što je uglavnom ostalo neprijavljeno jeste da je sporazum iz Rambujea imao tajni Aneks B, koji je delegacija Medlin Olbrajt unela poslednjeg dana. On je podrazumevao vojnu okupaciju cele Jugoslavije, zemlje sa gorkim sećanjima na nacističku okupaciju. Kako je ministar spoljnih poslova lord Gilbert kasnije priznao, Aneks B je namerno podmetnut da izazove odbijanje.

Jednako otkrivajuće je bilo i poglavlje sporazuma koje se isključivo bavilo privredom Kosova. Ono je zahtevalo „ekonomiju slobodnog tržišta“ i privatizaciju celokupne državne imovine. Kao što je dopisnik sa Balkana Nil Klark istakao: „Krnja Jugoslavija… bila je poslednja ekonomija u centralnoj i južnoj Evropi koja nije bila kolonizovana zapadnim kapitalom. Jugoslavija je imala javnu naftnu, rudarsku, automobilsku i duvansku industriju, ‘preduzeća u društvenom vlasništvu’, kao ostatak pionirskog radničkog samoupravljanja za vreme Tita…“

Na samitu neoliberalnih vođa u Davosu 1999. Bler je kritikovao Beograd, ne zbog njegovog postupanja sa Kosovom, već zbog neuspeha da u potpunosti prihvati „ekonomske reforme“. U kampanji bombardovanja koja je usledila, mete su bile državne kompanije, a ne vojni objekti. Uništeno je samo 14 tenkova jugoslovenske vojske od strane NATO-a, u poređenju sa bombardovanjem 372 industrijska centra, uključujući i fabriku automobila „Zastava“. „Nijedna strana ili privatna fabrika nije bombardovana“, napisao je Klark.

Podignuto na temelju ove ogromne laži, Kosovo je danas nasilno, kriminalizovano, „slobodno tržište“ droge i prostitucije pod upravom UN; nezaposlenost je 65 odsto. Više od 200.000 Srba, Roma, Bošnjaka, Turaka, Hrvata i Jevreja etnički je očistila OVK, uz pomoć NATO snaga. Udarni odredi OVK spalili su, opljačkali ili srušili 85 pravoslavnih crkava i manastira, prema UN. Sudovi su podmitljivi. „Upucali ste 89-godišnju srpsku baku?“ rugao se oficir UN za narkotike. „Bravo za tebe. Izađi iz zatvora.“

Iako Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 priznaje Kosovo kao sastavni deo Jugoslavije, multinacionalnim kompanijama se nudi desetogodišnji i petnaestogodišnji zakup lokalnih industrija i resursa u pokrajini, uključujući ogromne rudnike Trepče i neke od najbogatijih mineralnih nalazišta na svetu. Nadgledanje ove opljačkane, sada gotovo etnički čiste „buduće demokratije“ (Bler), vrši 4.000 američkih vojnika iz Kampa Bondstil, stalne imperijalne baze na 775 jutara. 

U međuvremenu, pokazno suđenje Slobodanu Miloševiću odvija se kao farsa. Milošević je bio zver; on je takođe bio i bankar koji je nekada smatran čovekom Zapada, spreman da sprovede „ekonomske reforme“ u skladu sa zahtevima MMF-a, Svetske banke i Evropske unije; na svoju štetu, odbio je da preda suverenitet. Imperija ne očekuje ništa manje.

(Izvor: Reminders of Kosovo) 

Ne zaboravite Jugoslaviju

14. avgust 2008.

Tajne rušenja Jugoslavije se otkrivaju, govoreći nam više o tome kako je savremeni svet uređen. Bivša glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za Jugoslaviju u Hagu Karla Del Ponte objavila je ove godine svoje memoare Lov: Ja i ratni zločinci (The Hunt: Me and War Criminals). U velikoj meri ignorisana u Britaniji, knjiga otkriva neprijatne istine o zapadnoj intervenciji na Kosovu, koja svoje odjeke ima i na Kavkazu.

Tribunal su uspostavile i finansirale uglavnom Sjedinjene Države. Uloga Karle Del Ponte bila je da istražuje zločine počinjene tokom raspada Jugoslavije 1990-ih. Ona je insistirala da u to bude uključeno i NATO-ovo 78-dnevno bombardovanje Srbije i Kosova 1999. godine, koje je ubilo stotine ljudi u bolnicama, školama, crkvama, parkovima i televizijskim studijima i uništilo ekonomsku infrastrukturu zemlje. „Ako nisam voljna da [sudski gonim NATO osoblje]“, rekla je Del Ponte, „onda moram da odustanem od svoje misije“. To je bila laž. Pod pritiskom Vašingtona i Londona, istraga o ratnim zločinima NATO-a je obustavljena.

Čitaoci će se setiti da je opravdanje za NATO bombardovanje bilo to što su Srbi činili „genocid” u secesionističkoj pokrajini Kosovo nad etničkim Albancima. Dejvid Šefer, američki ambasador za ratne zločine, saopštio je da je možda ubijeno čak 225.000 etničkih Albanaca, muškaraca starosti između 14 i 59 godina. Toni Bler se pozivao na holokaust i „duh Drugog svetskog rata“. Herojski saveznik Zapada bila je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), čiji je ubilački dosije ostavljen po strani. Britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk rekao im je da mogu da ga pozovu bilo kada na mobilni telefon.

Nakon što je NATO bombardovanje završeno, međunarodni timovi su se spustili na Kosovo da ekshumiraju „holokaust“. FBI nije uspeo da pronađe nijednu masovnu grobnicu i otišao je kući. Španski forenzički tim je uradio isto, a njegov vođa je ljutito osudio „semantičku piruetu ratnih propagandnih mašina“. Godinu dana kasnije, tribunal Del Ponteove je objavio konačan broj mrtvih na Kosovu: 2.788. To je uključivalo borce obe strane, kao i Srbe i Rome koje je ubila OVK. Nije bilo genocida na Kosovu. „Holokaust“ je bio laž. Izgovor za napad NATO-a je bio prevara.

To nije bilo sve, kaže Del Ponte u svojoj knjizi: OVK je kidnapovala stotine Srba i odvela ih u Albaniju, gde su im izvađeni bubrezi i drugi organi; oni su zatim prodati za transplantaciju u drugim zemljama. Ona takođe kaže da je bilo dovoljno dokaza za krivično gonjenje kosovskih Albanaca za ratne zločine, ali je istraga „ugušena u korenu“ kako bi fokus Tribunala bio na „zločinima koje je počinila Srbija“. Ona kaže da su se haške sudije zastrašivale kosovske Albance – ljude u čije ime je NATO napao Srbiju.

Zaista, čak i dok je ratni vođa Bler bio na trijumfalnoj turneji po „oslobođenom“ Kosovu, OVK je etnički čistila više od 200.000 Srba i Roma iz pokrajine. Prošlog februara „međunarodna zajednica“, predvođena SAD, priznala je Kosovo, koje nema formalnu ekonomiju i kojim, u stvari, upravljaju kriminalne bande koje trguju drogom, bave se krijumčarenjem i trgovinom ženama. Ali ima jednu dragocenu prednost: američku vojnu bazu Kamp Bondstil, koju je komesar Saveta Evrope za ljudska prava opisao kao „manju verziju Gvantanama“. Karli Del Ponte, švajcarskom diplomati, njena vlada je rekla da prestane da promoviše svoju knjigu.

Jugoslavija je bila jedinstveno nezavisna i multietnička, iako nesavršena, federacija koja je stajala kao politički i ekonomski most u Hladnom ratu. Ovo nije bilo prihvatljivo za Evropsku zajednicu koja se širila, posebno za novoujedinjenu Nemačku, koja je počela da se kreće na istok kako bi dominirala svojim „prirodnim tržištem“ u jugoslovenskim pokrajinama Hrvatskoj i Sloveniji. Do trenutka kada su se Evropljani sastali u Mastrihtu 1991. godine, tajni dogovor je bio sklopljen; Nemačka je priznala Hrvatsku, a Jugoslavija je osuđena na propast. U Vašingtonu, SAD su obezbedile da se jugoslovenskoj ekonomiji koja je bila u teškom stanju uskrati kredit Svetske banke, a NATO, koji je ostao vez svrhe, ponovo je osmišljen kao izvršitelj. Na „mirovnoj“ konferenciji o Kosovu, 1999. u Francuskoj, Srbima je rečeno da prihvate okupaciju od strane NATO snaga i tržišnu ekonomiju, ili će biti bombardovani da bi se pokorili. Bio je to savršena prethodnica krvoprolića u Avganistanu i Iraku.

(Izvor: Don’t forget Yugoslavia)