Разговарао: Иван Тучић
Теолог не смије оклијевати да своје ставове изражава јавно како би народ Божији подсјећао на његов прави смјер. А тај народ, који је прихватио Исуса као свог месију, упутио се ка Царству Небеском, те га никаква идеологија која некритички велича традицију, нацију и остале идоле не смије скренути са тог пута. Јер све су то златна телад којом вјешти демагози (а њих има не само у државној него и у црквеној ”елити”) одвраћају од оног додуше уског, али једино исправног пута који кроз Христа води Оцу небеском.
Владан Перишић је умировљени професор филозофије, теолошке епистемологије, онтологије и патрологије на Православном богословском факултету Свеучилишта у Београду (Србија). Такођер бивши професор средњовјековне и модерне филозофије на Филозофском факултету истог свеучилишта. Био је главни уредник часописа Филозофске студије и Теологија. Био је декан Православног богословског факултета и предстојник Катедре за патрологију. Дуги низ година представљао је своју Цркву у Свјетском вијећу цркава. Протојереј-ставрофор је Српске православне цркве и члан ”Православно-католичке радне скупине св. Иринеј”. Такођер је и парохијски свећеник Православне парохије у Дубровнику. Његове публикације укључују више књига, од којих издвајамо ”Раскршћа: студије о јелинској и хришћанској философији” (1996), ”И вера и разум” (2009), ”Са теолошке тачке гледишта” (2010), ”Игњатије Антиохијски: епископ – мученик – богоносац” (2012), ” Theological Disambiguations: An Unconventional Handbook of Orthodox Theology” (2012). ”Ласте трећега јата: огледи о протестантској теологији” (2019), ”Теолошке студије” (2020), ”Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење: Тумачење јеванђелских перикопа” (2019) ( ”Дубровачке бесједе”, 2023). ”Со земљи и свјетлост свијету: Тумачење јеванђелских перикопа” (2024).
У тијеку Медитеранских теолошких сусрета у Ловрану (од 13. до 19. српња 2025., тема овогодишњег сусрета била је ”Од догме до дијалога: теологија пред сувременим изазовима”), професор Перишић за Полис одговара на питања о значењу овог догађаја, посебно за младе теологе због којих се и организира, о нужном аутономном положају теолога у односу на црквену власт, о задаћи кршћанских теолога да буду вјерни Еванђељу и доприносе уједињењу свих кршћана, о њиховом друштвеном ангажману…
***
Сваке године долазите на Медитеранске теолошке сусрете у Ловран, а ове године одржали сте и предавање. Најприје, можете ли нешто рећи што за Вас значе ови сусрети и колико су они важни за наша друштва на овим подручјима?
Медитерански теолошки сусрети, које је, не без надахнуте визије, осмислио надбискуп Мате Узинић, много су важнији за наше подручје него што то на први поглед може да изгледа. У својој јединствености они окупљају не само угледне теолошке професоре из Европе па и свијета, него, што је још важније, и због чега они и постоје, на десетине младих људи, магистраната и докторанада (католика, протестаната, православаца па и муслимана) из држава окружења.
Управо непосредни сусрети тих људи који о изузетно важним савременим проблемима друштва и Цркве разговарају потпуно слободно и рекао бих са све растућим међусобним повјерењем, чине највећу драгоцјеност ових сусрета. Њихово официјелно и нарочито ванофицијелно дружење и размјена мисли је нешто што ће на сваком од њих оставити неизбрисив позитиван печат. А то је зато што се једино у непосредним сусретима, гдје ови млади људи размјењују мисли, али и дијеле слободно вријеме (једу, пију, пјевају, пливају итд.) разбијају предрасуде које ми сви собом носимо а да их нисмо подвргли критичком мишљењу и емпиријском опиту. Зато су овакви сусрети немјерљиво драгоцјени за изградњу једне боље и љепше заједничке будућности.
О. Владан Перишић: О студентским протестима и мјесту теолога у њима (ВИДЕО)
У предавању које сте одржали на овогодишњим сусретима говорили сте о аутономији теолога и теологије с обзиром на црквени ауторитет кроз повијест. Зашто је важно да теолог буде аутономан у свом размишљању и истраживању? Што о томе можемо научити из повијести кршћанских цркава?
Изузетно је важно да теолог буде аутономан и у својим ставовима независан (не од Бога него од институционалне, службене Цркве) док промишља о проблемима које живот ставља пред нас. Јер његова улога није да као папагај само непромишљено понавља нека стара и неодговарајућа рјешења за потпуно неадеквате нове друштвене и црквене изазове. Нити да се понаша као ”чувар неке окоштале и недодирљиве и у нашој имагинацији и незнању савршене” црквене традиције тзв. ”старих добрих времена”, јер таква никада нису постојала. Његов задатак је да нас објективно суочи са новонасталим проблемима и да на њих покуша да пружи решења што утемељенија у јеванђељу и у ријечи самога Исуса Христа. А да ли ће се његов одговор свидјети црквеним властима, он о томе не треба да брине, све док је вођен својом савјешћу и одговорним ставом према Богу (а не према њима).
Говорили сте о односу између библијског схваћања догађаја Цркве и институционалног, хијерархијског и често бирократског структурирања Цркве и црквеног ауторитета? Колико су та два аспекта у Цркви компатибилна?
Никада до краја. Али увијек мање или више. А жељели бисмо да буду више. А биће више онда када врх Цркве сам схвати или буде приморан да схвати, да критеријум те компатибилности већ имамо дат у Новом Завјету у ријечима самога Христа који нас опомиње да ће они који су изван цркве разабрати да смо ми црква само на један начин: ако будемо имали љубави међу собом, тј. само ако се будемо међусобно слагали и вољели. И никако друкчије. Дакле, да се не преузвисујемо једни над друге, да помажемо једни другима носити терет (и физички и психички), да не тражимо само своје, него да се заузимамо и за другог као за самога себе итд, итд. Дакле да дамо све од себе да односи који међу нама владају што више заличе на оне које описује апостол Павле у својој химни љубави (можда једином новозавјетном тексту изван јеванђеља који је раван јеванђељу).
У којој мјери се данашње разлике између црквеног ауторитета и критичког теолошког мишљења одражавају на односе у Цркви, односно које је мјесто и улога теолога у Цркви?
Улога теолога у Цркви данас је у бити пророчка, тј. да моћницима (и у држави и у Цркви) говори истину и да се стави на њену страну свидјело се то некоме или не. Теолог мора смјело раскринкавати свако застрањење врха цркве од јеванђеља и темељних хришћанских начела и не смије оклијевати да своје ставове изражава јавно како би народ Божији подсјећао на његов прави смјер. А тај народ, који је прихватио Исуса као свог месију, упутио се ка Царству Небеском, те га никаква идеологија која некритички велича традицију, нацију и остале идоле не смије скренути са тог пута. Јер све су то златна телад којом вјешти демагози (а њих има не само у државној него и у црквеној ”елити”) одвраћају од оног додуше уског, али једино исправног пута који кроз Христа води Оцу небеском. Пута самилости према другом, разумијевања другог управо као другог, његовог прихватања и помагања, емпатије према њему и свега онога што Исус од нас тражи да учинимо како би нас на крају препознао као своје. Ако се то слаже са оним чему нас подучава и врх Цркве – онда још боље. Но ако се не слаже, теолог је тај који треба да храбро и јасно иступи и објасни да се треба покоравати Богу а не људима, макар се они окитили титулама бискупа, кардинала, па понекад и самога папе. Јер истина (а Исус за себе вели: ”Ја сам истина”) нема и не смије имати алтернативу.
А која је улога теолога у екуменским односима међу кршћанским црквама и међурелигијском дијалогу?
Теолог не смије да тактизира, да говори ”политички коректним” илити дипломатским језиком (и да при том ништа не каже). Него да се у екуменским односима аргументима залаже за што боље међусобно разумијевање, узајамно поштовање и на крају за поновно јединство цркве Христове (јер није нормално да црква буде подијељена, ма колико та подјела дуго трајала). И да подсјећа да се нико други него сам Исус, и то непосредно пред своје страдање, кад је знао да ће бити жртвован, молио Богу Оцу да сви ми који идемо за њим (и зато се и зовемо хришћани) будемо једно – једна света, саборна и апостолска црква, а не двије, три или не знам колико.
Теолог се мора трудити да онима који о томе одлучују пружи ваљане аргументе који ће их увјерити да упркос томе што то често изгледа тешко остварљиво и (због људски слабости и поготово недостатка добре воље) готово немогуће, Богу је све могуће. Јер оно што нас данас тако упорно дијели нису више догматске разлике него прости недостатак добре воље.
Основно питање данашњих подијељених хришћана је: да ли ми заиста желимо да поново будемо једна црква (чему је Исус тежио, Богу се за то молио и чему би се обрадовао) или не (чему се може радовати једино сатана са онима које је успио да придобије на своју мрачну страну). Дакле, иако не једино ипак најважније питање је: да ли ми то хоћемо или нећемо. Ако нећемо, онда настављамо да измишљамо разлоге за даље подјеле и узроке због којих је јединство цркве немогуће. Али ако хоћемо, онда вршимо аргументовани притисак на оне који то могу учинити (а то је врх цркве) да то неизоставно и учине, како бисмо поново осјетили благодат међусобне љубави. Оне коју нам је предао сам Исус и због које је и живот свој дао да бисмо ми могли живјети њоме сједињени.
Морамо се дотакнути и актуалне политичке ситуације у Србији и студентске протесте. Сматрате ли да теолог има обавезу својим гласом и присутношћу свједочити истину и подржати оне који траже правду, или треба да остану ”неутрални” и суздржани ради институционалног мира?
Теолог може а и треба остати ”неутралан” када су у питању међустраначка трвења и чисто политичке борбе. Но када су у питању основне демократске, штавише људске вриједности, онда он нити може нити смије остати по страни. Када они који су у једној држави на власти поништавају вриједности на којима треба да почива свако нормално друштво, како теолог може остати неангажован? Па он, као и цјелокупна Црква, не постоји ван тог друштва. Ако се у том друштву уништава правда (компромитовањем правосудног система) онда је неће бити ни за хришћане, ако се у њему промовише корупција, она неће заобићи ни цркву.
Ако власт организовано и систематски уништава образовни систем, онда ће и хришћани у том друштву остати полуписмени и тиме подложни најгорем идеолошком испирању мозга и фанатизовању против неистомишљеника. Једном ријечју, ако цјелокупно друштво клизи у пропаст, и то не само од себе, него организованим настојањем криминализоване власти, дужност је теолога (као и сваког интелектуалца и иоле свјесног човјека) да покуша да томе стане на пут.
И ако су се у Србији против такве корумпиране и криминализоване власти коначно подигли студенти и умјесто ње траже владавину права, функционалне институције, слободне медије, одговорност за злочин и сл. теолог то мора подржати, макар се врх Цркве (из само њему знаних разлога) ставио у службу једне такве недостојне власти. Јер теолог није у служби Цркве (како се то обично каже), него је у служби истине и правде (које врх Цркве, када је онакав какав треба да буде, може заговарати, али када није онда и не мора). То, међутим не смије спријечити теолога да у таквом случају он то чини у име цркве, као савјест и коректив њеног посрнулог врха.
Је ли Црква у служби политике или неке идеологије која је противна еванђељу, конкретно, какву улогу би Црква као заједница и као институција требала имати у тренуцима када млади излазе на улице у потрази за истином, достојанством и правдом?
Не би било први пут у историји да је Црква у служби владајуће идеологије која је супротна јеванђељу. Но, управо у томе је улога слободномислећих теолога, да пророчки храбро, не обазирући се на могуће последице, подсјећају Цркву да је њено мјесто не на страни корумпиране власти, него на страни обесправљеног народа и његовог најбољег и најперспективнијег дијела – академске омладине.
Са ким ће Црква бити и кога ће подржати ако не оне (студенте али и грађане) који траже праведно друштво, поштене ( ненамјештене) изборе, владавину права, одговорност за учињено и пропуштено, медије који информишу а не дезинформишу у име криминалног картела који је заробио државу и паралисао друштво.
Не бих рекао да је тај избор баш толико тежак да теолог мора да подсећа врх Цркве шта му је задатак и чију страну треба да подржи? И не помаже ту никаква демагогија да Црква не треба да дијели народ него да су њој сви исти. Нити су нити јој могу бити исти лопов и покрадени, убица и убијени, онај који просвјетљује и онај који замрачује, истинољубиви и лажљиви, онај који ослобађа и онај који поробљује, добронамјерни и злонамјерни итд, итд. Избор је исувише лак да би се Црква претварала да га не разумије или да је изнад њега. Но у овако лаким случајевима и неутралност је и те како сврставање. Овог пута нажалост недостојно.
Извор: Полис.ба
