Скоро да нема тога ко није добио на поклон књигу поезије савременог пјесника. Како се односити према том дару?
Ја лично читање поезије доживљавам као уговор на одређено вријеме. Пјесник, био ти брат, друг, пријатељ, познаник, имао књижевно вече или се сусрео с тобом у некој другој прилици поклони ти потписану збирку поезије с посветом, датумом и мјестом уручења, иначе, узгред буди речено однос купљених и поклоњенених књига поезије је у огромној несразмјери у корист поклоњених књига. Како даље? Од тебе као примаоца поклона иако се нигђе нијеси обавезао као уговорна страна очекује се да у одређеном року прочиташ поезију и куртоазно издвојиш оно што ти се у њој највише допада. Било би пристојно да у случајевима поезије аналогно љубитељима сликарства и посјетиоцима изложби обиђеш све експонате, односно прочиташ све пјесме и најдуже се задржиш пред оном која ти се највише свиди, да направиш нови обилазак, продужиш читање, па се вратиш на омиљену страницу јер си у њој препознао нешто што те дубоко дотакло.
Пјесници се надају да ће се унутрашњи читалачки доживљаји подударити са занатским инструкцијама њиховог штампаног дјела. Очекују од читалаца да проникну у поетске рефлексије, да их инспиришу мотиви и да се ускладе са интенцијама језика који пјесници промовишу као свој ауторски алат.
Пјесници сматрају да не би било згорега ни да читаоци својим ријечима дочарају асоцијације које им је поетски рукопис изазвао.
Не претапају се само слика и пјесма, кист и перо, једно у друго већ и ауторска очекивања у оба вида умјетности.
Сликарева очекивања су перспективнија од пјесникових очекивања. Слика може опстати сама по себи на било ком зиду и у било ком окружењу. С пјесмом то теже иде јер оквир или рам пјесме нема чврсту структуру која би га одијелила од околине и представила као особеност окружењу. Пјеснички рам захтијева одговарајуће вријеме, атмосферу и добро расположење свога потрошача које ће оставити траг у његовом, читалачком памћењу. Можда је све то условљено чулним рецепторима ока и уха који примају спољње надражаје.
Слика је аутохтонија од пјесме колико год се пјесма трудила да је достигне својом сликовитошћу. Слика почива на композицији, колориту, уређеном формату. Пјесма почива на идеји. У томе је велика разлика. Безидејној пјесми колорит не помаже. Вјештачком цвијећу увијек ће недостајати мирис, трептај листа, живот латице, прашника, свјетлосна рефлексија, иако се у простору (књизи поезије у овом случају) све наведено може симулирати употребом разноразних вербалних адитива.
Како окусити стихове умотане у станиол и изложене у виду пјесме на страни неког књижевног часописа или унутар књиге с насловом и посветом. По мом осјећају мора се загрепсти, поцијепати омот и изнијети на видјело оно што се испод омота налази а пјесмом се назива. Пјесници се згражавају над том радњом. Воле да им пјесма остане у излогу нетакнута. Да се поглед корисника задржи само на упакованом садржају око чијег су се уређења здушно трудили. Траже да се пјесми приступи опрезно и издалека као да је ломљива у струку. Да се нико не заинтересује и распитује за њену архитектуру и сировински састав и да их нипошто не анализира.
Због негативних реакција на помињање сировинског састава одустао сам од читања поезије. Једноставније речено одустајем од читања поезије којој, због пјесникове сујете, не смијем провјеравати декларацију о сировинском саставу. Истовјетни сировински састави се прикривају новим и новим ријечима и темама које су наоко посебне а маскирано се провлаче кроз нова и нова оглашавања. Сматрам да је у ововременој поезији премного објава имена, статуса и тема поетских оглашивача.
Није лако преко руку претурити на хиљаду страна различитих поетских паковања истог састава правећи се притом да је у питању различита роба.
Да би се уочио један једини нови стих који није изашао, намјерно кажем изашао а не еволуирао из старог, већ прочитаног стиха, треба потрошити огромно вријеме.
Мало је нових стихова. Поезија је готово исцрпљено рударско окно. На хиљаде пјесничких збирки потрошиле су и истањиле читалачко стрпљење. Читање поезије скоро да је постало беспредметно. На срећу још увијек има тамо у далеким брдима успјешних песничких рударења, откопавања, флотација, ковања, таљења… Заиста има светла у брдима. Има свтела која су као што им ријечи кажу мала а пјеснички изузетна и велика. До њих се долази углавном по препоруци озбиљних и креативних читаоца. Питање је да ли и сам припадам тој групи. Ипак усуђујем и нудим вам се да ме провјерите по следећој препоруци. Сматрам да нећете зажалити ако с пуном пажњом прочитате пјесму “Светла у брдима” пјесника Миодрага Раичевића који је прије два дана добио Змајеву награду за поезију.
СВЕТЛА У БРДИМА
Милану Туцовићу
О, мала светла у брдима , шта нам то јављате?
Чије животе кријете у пламеним срцима,
тако сићушна и упорна?
Та мала светла која смо некад били,
док нисмо сишли у град, и данас светле,
иако су остала без нас.
Тако и сунце, једном кад нас не буде,
изаћи ће велико и сјајно (као изнад Звездаре),
али она мала светла у брдима
остаће иста, као што су и била,
блиска, а тако далека, као сећање
на нешто што смо волели, па заборавили,
чега се сад сећамо као нечег што смо заувек изгубили.
Зато их, у сумрак, тражиш у даљини,
тамо у брдима, а сузом у оку – што да не!
А ти, загледан у сумрак, седиш тражећи мала светла,
у даљини, тамо у брдима где ноћ сваки пораз
претвара у ничију победу.
Да резимирам:
Ноћ која стиже на прстима, силазећи низ брда,
никад неће погасити светла у нашем сећању,
мала светла која су данас само сенка нечега
што нам је било обећано, а никад истински дато.
Ранко Рајковић
