Једном сам слушао Владету Јеротића како препричава необичан догађај што се догодио на Светој Гори. Ступио, наиме, Јеротић у разговор с једним светогорским калуђером, видјевши у њему некакву тугу, утученост – пита га да ли је добро, какве су му бриге. Калуђер се пожалио како двије године није плакао, налазећи у томе сигуран доказ да га је Бог напустио.
У једном од својих аутопоетичких записа пјесник Новица Тадић каже: „Ја, откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој непрестани плач моја непрестана молитва“.
Има један стих Вељка Петровића, из пјесме „Видовити“, што гласи: „Он зајеца, и постаде видовит“.
Једна од најчешће цитираних реченица Ива Андрића гласи: „Лепша душа дубље јеца“.
У рукописној оставштини Душка Радовића скупила се читава једна књига „О плакању“. Ево неких варијација:
Плаче… Није срећан. А не зна зашто
Плаче… Не може оно што хоће. Мора оно што не би хтео.
Плаче… Јер је себе друкчије замишљао
Не уме да каже оно што уме да плаче.
Расплаче се кад види друге да плачу. Жао му да плачу
Умиру они које има ко оплакати.
Неко плаче из очију неко из срца.
И плакање се мора заслужити
Веруј очима – не веруј сузама
Милован Урван
