Сједињене Америчке Државе већ скоро 80 година Украјину перцепирају као базу за своје некада тајне, а сада све више отворене ратове са Русијом. Након година упозорења и преговора о прикључењу Украјине НАТО-у још од 2008, Русија је прије двије године узвратила ударац. Дана када ни једна страна не попушта, Украјина све више постаје жаришна тачка која би могла довести до распламсавања нуклеарног рата.
Запад мисли да Русија блефира. Али њена руска доктрина каже да ако држава осјети да је њено постојање угрожено, могла би прибјећи нуклеарном оружју. Умјесто да ово упозорење схвати озбиљно, НАТО неопрезно отвара коридоре за копнени рат против Русије у Украјини; Француска тврди да окупља коалицију нација за улазак у рат, упркос томе што Русија каже да би француске или било које друге НАТО снаге биле легитимна мета.
Недавно је у Паризу Џо Бајден изјавио да Русија жели да освоји целу Европу, али не може чак да заузме ни Харков. Овакав гомила бесмислица, заједно са допуштањем Украјини да НАТО оружјем пуца на руску територију, представља опасност за цијели Запад.
Та иста опасност је настала прије много година, али сада достиже свој врхунац.
Односи САД са Украјином и њеним екстремистима, ради поткопавања Русије, започели су након Другог свјетског рата. Током рата, јединице Организације украјинских националиста (OUN-B) учествовале су у Холокаусту, убивши најмање 100.000 Јевреја и Пољака.
Микола Лебед, главни помоћник Степана Бандере, лидера фашистичког OUN-B, регрутован је након рата од стране ЦИА, а према студији Националног архива САД из 2010. године.
Лебед је био „министар спољних послова“ Бандерине владе у изгнанству, али се касније разишао са Бандером због тога што му је овај дјеловао као диктатор. Корпус контрабавештајне службе америчке војске сматрао је Бандеру „изузетно опасним“, али је ипак био на становишту да је он „сматран духовним и националним херојем свих Украјинаца…“
Умјесто Бандере, ЦИА је била заинтересована за Лебеда, упркос његовој фашистичкој прошлости. Обезбједили су му канцеларију у Њујорку из које је руководио саботажама и пропагандним операцијама у име агенције у Украјини против Совјетског Савеза. Студија америчке владе наводи:
„Операције ЦИА са овим Украјинцима започеле су 1948. године под шифрованим именом КАРТЕЛ, које је убрзо промјењено у АЕРОДИНАМИК. … Лебед се преселио у Њујорк и добио статус сталног резидента, а затим и америчко држављанство. То га је заштитило од атентата, омогућило му да говори украјинским емигрантским групама и дозволило му да се врати у Сједињене Државе након оперативних путовања у Европу. Када је био у Сједињеним Државама, Лебед је био главни контакт ЦИА за АЕРОДИНАМИК. Руководиоци ЦИА су указивали на његов ‘лукав карактер,’ његове ‘односе са Гестапом и … обуку у Гестапу,’ [и] чињеницу да је био ‘врло безобзиран оперативац.’“
ЦИА је радила са Лебедом на операцијама саботаже и проукрајинске националистичке пропаганде у Украјини све до независности 1991. године.
„Однос Миколе Лебеда са ЦИА трајао је читав Хладни рат,“ наводи студија. „Док је већина операција ЦИА које су укључивале учснике рата пропала, Лебедове операције су допринеле нестабилности Совјетског Савеза.“
САД су тако тајно одржавале украјинске фашистичке идеје живима у све до стицања украјинске независности. „Микола Лебед, Бандерин ратни шеф у Украјини, умро је 1998. године. Сахрањен је у Њу Џерзију, а његови списи налазе се у Украјинском истраживачком институту на Харвардском универзитету,“ наводи студија Националног архива САД.
Међутим, организација која је у Сједињеним Државама наслиједила ОУН-Б није умрла са њим. Преименована је у Украјински конгресни комитет Америке (UCCA), према IBT-у.
„До средине 1980-их, Реганова администрација је била испуњена члановима UCCA. Рeган је у Бијелој кући 1983. лично угостио [Јарослава] Стецка, бандеристичког лидера који је надгледао масакр 7.000 Јевреја у Лавову“ објавио је IBT. „Након пропасти [Виктора] Јануковича [2014. године], UCCA је помогла у организацији митинга подршке Еуромајдану у градовима широм САД-а.“ стоји у документима.
То је директна веза између државног удара у Украјини који је 2014. подржан од стране САД и украјинског фашизма из Другог свјетског рата.
Џефри Сакс: Америчко коцкање армагедоном | Журнал (zurnal.me)
Од 2014. године, САД су подржавале нападе на руске говорнике у источном дијелу Украјине који су одбили да признају пуч, а НАТО је почео да обучава и опрема украјинске трупе. У комбинацији са разговорима од 2008. о прикључењу Украјине НАТО-у, Русија је реаговала након година упозорења.
Више од двије године касније, са Украјином која очигледно губи рат, западни лидери ће учинити скоро све да спасе своје политичке позиције, јер су превише уложили у побједу у Украјини. Не слушајте их. Потребан им је Запад који негира опасности које нам прете.
Као што је предсједник Џон Ф. Кенеди рекао у свом говору на Америчком универзитету 1963. године:
„Прије свега, док бранимо своје виталне интересе, нуклеарне силе морају избјећи оне конфронтације које доводе противника у избор између понижавајућег повлачења или нуклеарног рата. Усвајање таквог курса у нуклеарно доба би било доказ само банкрота наше политике – или о колективном прижељкивању смрти за цијели свијет.“
Свијет ће се можда пробудити када буде прекасно – након што нуклеарке већ почну да лете.
Џо Лорија је главни уредник Consortium News-а и бивши дописник УН за The Wall Street Journal, Boston Globe и друге новине, укључујући The Montreal Gazette, London Daily Mail и The Star of Johannesburg. Био је истраживачки новинар за Sunday Times of London, финансијски новинар за Bloomberg News и започео је свој професионални рад као 19-годишњи сарадник за The New York Times. Аутор је две књиге, Политичка одисеја, са сенатором Мајком Гравелом, предговор Данила Елсберга; и Како сам изгубио од Хилари Клинтон, предговор Џулијана Асанжа.
Извор: Consortium News
