Саговорник у недељном интервјуу портала “Борба” је о. Гојко Перовић, aрхијерејски протопрезвитер подгоричко колашински Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, који је понудио и пружио веома садржајне и поучне одговоре на неколико тема за које смо га питали и консултовали. А с обзиром на то да је у току васкршњи пост, том темом смо отворили интервју.
О посту: садржај, изазови, смисао?
Пуни смисао, потпуна оствареност и апсолутна равнотежа сила људског живота постиже се онда када је човјек свјестан своје ограничености и смртности, а опет када живи бескрај својих потенцијала у својој вези, у конекцији (да употребим израз разумљивији млађима) са Богом. Гужва и врева свакодневице, тромост оног земаљског у нама удаљава нас од ове свијести и од те везаности, па губимо оријентацију на нашем природном путу ка будућем, вјечном животу. Тако дезорјентисани бивамо или превише охоли и осиони, или превише тужни и уплашени. Углавном, не личимо на људе, онакве каквим нас је Бог замислио, и каквим нас Бог хоће. Самим тим, не функционишемо како треба, не постижемо и не рађамо оно што бисмо могли. Трују нас страх, сумња, неповјерење…. Личимо на авион испод воде, или на лађу која покушава да полети, на најмодернији рачунар са лошом батеријом… Због свега тога, потребна нам је потпуна реконструкција система, годишње велико спремање … какво постоји у свему око нас што знамо и видимо. Природа се обнавља, небеска тијела се враћају на почетке својих путања, велики државни и вјештачки системи се реновирају и усавршавају, сва жива бића мијењају кожу, крзно, перје…
Ето само ми ту своју обнову сводимо на кречење зидова, одлазак у трговину, годишњи одмор, љекарски преглед тјелесних функција, замјену гума или сервис на аутомобилу. О души готово и да не бринемо. Пост у Цркви јесте позив и прилика да унутар свога бића извршимо ”велико спремање” или подешавање на оне Богом дате параметре. То што постижемо током поста, ниво нашег великопосног дјеловања, није ограничено само на период од данас до Васкрса него нас такав духовни замах држи и носи и даље у све дане нашега живота.
О Васкрсу, смисао и благодат празника?
”Васкрсења не бива без смрти”, каже Његош. Тај стих има више нивоа значења и смисла, али један је сигурно и овај: да бисмо осјетили пуни смисао празника Христовог Васкрсења, морамо и требамо утихнути грају баналних животних тема. Морамо се потрудити да умртвимо све оно грешно у нама, а свако од нас појединачно зна гдје је најтањи и које су му највеће слабости, како бисмо и душом и срцем и разумом видјели тајну Вјечнога живота. Наш труд је једно, а Божији дар друго. У благодати празника они се сусрећу. Благодат празника је попут водопада Божијих дарова, а на нама је да припремимо посуду наше душе у коју ћемо, ако Бог да, што више захватити те благодати. Дакле, нити наш труд, пост и одрицање могу сами од себе донијети плода, ако се не увежу, ако се не сретну са Божијим даром (”Ако Господ неће да сачува град, узалуд не спава стражар” – каже псалмопојац), нити Божији дар који нам долази кроз празник може имати благотворно дејство на нас, ако тај празник дочекамо пијани, прљави или заваљени у кревету.
У традицији Црне Горе Васкрс је у недавно вријеме био сведен на мале трагове. Мале али препознатљиве. Пост Великог Петка је био ”остатак остатака”, како је то волио да каже наш блаженопочивши митрополит Амфилохије, овог седмонедјељног поста који данас практикујемо, а ”шарање укрсових јаја” (Његош) је био остатак најсвечанијих дана које током године имамо у Цркви, управо на Васкрс и цијеле свијетле седмице по Васкрсу. Ето, из те двије капи, из те двије оазе у пустињи безбожне бољшевичке културе и свјетоназора, потекло је врело васкршњег славља које имамо данас и које нас повезује са начином празновања Васкрса свуда у хришћанском свијету.
Недавно је била годишњица мартовског погрома на Kосмету, током којег се на удару великог насиља нашао наш народ, као манастири, цркве, споменици. Kако на тај догађај гледате данас и какве је последице оставио по регион и Европу?
Погром преосталих Срба на Kосмету који се збио у ове дане поста прије 18 година, можда није по обиму и посљедицама највеће страдање православног народа и светиња тамо, али јесте стравично због чињенице да се све десило под надзором међународних војних снага и тобожњом заштитом политике западних демократија које су Србији ускратиле суверенитет на њеној вјековној територији, зарад наводног остварења реда и мира тамо. А какав ред и какав мир су постигнут – показују и посљедице тог погрома. 4 000 Срба је протјерано а оскрнављено 35 православних светиња, међу којима и свјетски позната Богородица Љевишка у Призрену за коју је исламски путописац својеверемно написао: ”Зеница ока мога је гнијездо за љепоту твоју”. Морамо бити праведни па рећи да су припадници тих међународних снага тада рањени на десетине, и да су они ликвидирали неке од убица – али то све нити је утјеха нити је гарант безбједности за преостале Србе и преостале светиње. А то што нам је тамо преостало је оно највеће и најљепше што имамо. О томе краљ Никола пјева: ”Онам онамо за брда она, казују да је зелени гај, под њим се дижу Дечани Свети, молитва у њих присваја рај”. Ето, Бог је тако уредио и допустио, да опстанак и напредак тих светиња на Kосмету представљају опстанак и напредак европских вриједности. Ако Европа допусти да оне нестану, онда слободно можемо рећи да више нема ни Европе са њеним вриједностима и принципима.
Kоји су савремени изазови брака и како коментаришете све већи број црквених вјенчања?
Живимо у времену које је ваљда најтеже за оснивање породице и њено одржање – од постанка човјечанства. Иако се повећава број црквених вјенчања, и уопште више људи свој живот везује за Цркву, генерално амбијент у ком расту будући супружници афирмише људску индивидуалност и удовољавање сопственим прохтјевима у толикој мјери да остаје врло мало простора за заједнички подухват двоје људи. Јер тај подухват подразумијева бескрајно трпљење, снисхођење и разумјевање слабости овог другог. До које мјере? Па бар до мјере којом разумијемо и толеришемо сопствене слабости. Знам, знам… немамо ми толике и такве слабости какве има овај други. Али ето, хајде да застанемо над том учесталом констатацијом и да се замислимо над њом. Морам рећи да су савремени родитељи младих супружника, једнако незрели за своје улоге и да у великој мјери негативно утичу на застој брачног живота своје дјеце. То чине својим амбицијама, разумљивим али неоправданим, да уређују брачни живот своје дјеце и да у њему учествују. А да буде теже препознати, обично је све обавијено велом ”бриге и пожртвовања” његове или њене мајке ”да све буде боље” да тобож ”помогну”. Ту су и те сталне отворене телефонске везе са родитељима, преко којих не долазе рецепти за чорбу, него неријетко непотребна запршка за чорбу тек започетог, самосталног живота двоје младих људи.
Kакав је однос Цркве према питањима и проблематици природног прираштаја, расту и паду наталитета?
Црква се не бави питањем наталитета ради неких демографских слика, прираста или пуког размножавања људске врсте. Црква боље од икога зна да је овај свијет пролазан и да смо сви ту од данас до сјутра. Због тога у Цркви постоји јак монашки покрет који се измјестио из свијета, из брачних односа… и усмјерио људе ка вјечној перспекстиви, која није бесполна, али је изнад полова и диоба овога свијета. Међутим, Црква исто тако благосиља хришћански брак као оквир остварења љубави, христолике жртве и међусобног изграђивања. Е у таквом браку, гдје је Бог дао здравља и среће, обнавља се Господњи позив: ”Рађајте се и множите се”. Дјеца су плод родитељске љубави, али и повод да ње буде више и у будуће. Ускраћивање живота нерођеној дјеци, који је чисти Божији дар, а никако предмет људског плана, јесте збиља велики гријех који негативно утиче на актере таквог поступања, у сваком смислу. Друга је ствар гдје из здравствених разлога не постоји могућност за ширење породице.
Ово питање је комплексно, безброј фактора учествује у овом збивању, али је суштински правац сљедећи: онај који сљедује Божијим заповјестима истрајаваће у љубави и шириће дар живота колико је год то највише могуће. Проблем савремених родитеља је што су повјеровали у то што им је неко рекао да су дјеца, и ова коју су родили и она која тек треба да се роде, наводно – њихова имовина, ствар њиховог располагања. Црква учи да су живот и дјеца дар који Бог људима даје на старање, на привремено издржавање… а то је уређено тако, путем природних закона, да се то старање и одржавање одвија уз силу баш оне јеванђелске љубави: ”љуби ближњег као самога себе”. Дјеца носе наше гене, наш лик, наше особине, плод су наше љубави… и јесу нешто што највише личи на нас, али то су опет, засебни људи, Божији људи, и ми смо дужни, ако смо вјерујући, да – колико је то до нас – таквих људи буде што више.
Језик литија – двије године касније?
То је језик јеванђелске љубави. Језик литија није ништа ново међу нама. Он је само током литија изашао из храмова и манастира на улице, међу људе. Снажно и убједљиво а ненаметљиво. Био је то непоновљиви стицај друштвених околности. Али и прије тога, и ево двије године послије тога, тај језик оглашава неколико простих Божијих истина: Бог је велики, људи су мали. У Богу и са Богом – људи све могу, а без Њега ”ни преко прага”. Браћа смо. Људи смо.
Мимо тога, лично доживљавам, да је током литија одбрањен цивилизацијски домет човјечанства уписан у Уставу Црне Горе о одвојености државе и Цркве. То је секуларно начело које не треба поистовјећивати са духом и идеологијом секуларизма. Јер секуларна држава држи природну дистанцу између ових стварности па их чак, у одређеној мјери, подстиче на креативну сарадњу. Док секуларизам носи неку њему иманентну агресију. Подсјећам да су све револуције од Француске до Октобарске, биле бестијално крваве и рушитељске – како према римокатоличкој цркви с краја 18.вијека, тако и према православној с почетка 20.вијека. И тоталитарни занос који у свом максималном настројењу тражи да Цркве уопште нема, или да бар није видљива међу људима.
Зато, у оном првом значењу откривања вјечних Божијих истина, литије су донијеле мир, благослов и љубав међу људе. У овом другом смислу, као секуларна а истовремено анти-секуларистичка порука, литије су узнемириле бројне духове. Разлепршале анђеле, а забринуле оне који су сматрали да је Црква антиквитет давно прошлих времена.
Извор: Борба
