Tоком празника задатак је да будемо одлично расположени и доносимо одлуке којих се нико није придржавао дуже од неколико сати – то су оне адреналинске, новогодишње, говорио је Чарлс Симић.
Време је сурово према свим живим створењима, пише Чарлс Симић, а чини се да је најсуровије у доба празника, у данима када као по невидљивом задатку ваља да утонемо у безглави терор новогодишњих дана. Они су „крцати могућностима, али сиромашни временом” и у свету који наједном личи на празнично „велико, прескупо забавиште, у коме не постоји ни место ни време за размишљање”, задатак је да будемо одлично расположени и доносимо одлуке којих се нико није придржавао дуже од неколико сати – то су оне адреналинске, новогодишње. Занимљиво је да на новогодишње одлуке нису били имуни ни књижевници.
Марк Твен је задржао смисао за хумор и када је писао о томе шта ће променити у години која управо почиње: „Живећу само од мојих прихода ове године, макар морао да позајмим новац да у томе успем.” Иза хињеног весеља које масовна култура широм света намеће људима у улози грађана за празнике, често се крије – депресија. Једно писмо из децембра 1920. које је Ернест Хемингвеј упутио мајци о томе говори: „Нећу вам пожелети срећну Нову годину јер је Нова година само корак ближе гробу и није нешто због чега би требало да будемо срећни.”
Зелда и Скот Фицџералд су на крају 1922. донели заједничку одлуку: да на три месеца престану са узимањем алкохола. Но мала је вероватноћа да су у томе успели. Ово је планета на којој нико не може остати будан, а многи не могу остати ни трезни… Њих двоје – лепи и проклети – у томе нису успели. Вирџинија Вулф је велики део живота водила дневник и ту је бележила своје првојануарске намере. Јануара 1931. је донела више њих: „Немати ништа. Не везивати се. Бити отворена и брижна према себи, не раздражујући себе забавама: уместо тога остати у својој соби и читати. Направити од Таласа добру књигу. Зауставити нервирање усвајањем уверења да ништа није вредно нервирања. Понекад читати, понекад не читати. Излазити, да – али и остати код куће ако ми се негде не иде, иако сам позвана. Што се тиче одеће, куповати само квалитетну.”
Андрићев децембар
Једне одлуке Вирџинија Вулф се, на радост свих читалаца света, држала – роман Таласи изванредно је књижевно достигнуће. Можда се и јесте држала одлуке да купује квалитетну одећу у периодима када су јој то финансијске прилике дозвољавале. Да ли је умела да каже резолутно „не” пријатељима када су је позивали на забаве на које јој се није дало да оде, није много важно – као изразито интровертна особа, Вулфова је патила у оба случаја, ако је одлазила – зато што је отишла, а ако је остајала, зато што се није придружила друштву. Сви су уметници лажни екстроверти и воде са собом безброј разговора о томе како да се заштите од „претераног нервирања”, па је то чинила и Вулфова. Али то су, такође, тешко решива питања. Када вам је нервни систем попут паучине (а без толике хиперсензибилности немогуће је стварати), патња је чест животни сапутник. Неколико година касније, јануара 1936, Вулфова је записала следеће реченице у дневнику: „Донела сам неке добре одлуке: да читам до краја године што мање недељних часописа, који ме подстичу на преиспитивање; да испуним мозак непознатим књигама и навикама… и све у свему, да будем што скромнија и што је могуће мање површна, што мање напета…” Очито је да је у овом периоду живота Вирџинија Вулф жудела за новим сазнањима, јер је познато да се „књижевност храни књижевношћу” и да су јој за нове блескове евиденције били потребни подстицаји. Има књижевника који су на новогодишње одлуке били – отпорни.
Томас Ман је сматрао да „време не обележава свој пут, олујна грмљавина и бука громова никада не најављују почетак новог месеца или године. Чак и када нови век почиње, то само ми смртници звонимо звонима и пуцамо из пиштоља”. Достојевски беше уверен да се људи највише плаше да предузму нови корак, да кажу нове речи… „Али времена криза, разарања или промена нису увек предвидљива, али су пожељна, она значе развијање”, писао је даље подофицир Достојевски. У кризним временима видео је могућност раста и развоја.
О посебној атмосфери месеца децембра запис је оставио и Иво Андрић: „У другој половини децембра месеца дани стану нагло и све брже да се осипају; човек их троши и траћи лако и немилице, као да то нису дани његовог живота. А оних неколико последњих дана, пред Нову годину, просто баци као мрвице из торбе. И сва пажња и све наде, све то прелази у прве дане Нове године…” Вазда мудар и умерен фра Иво, није записао да ли је он на исти начин трошио децембарске часове. Биће да је и у доба празника настављао с радном рутином. И у доба када је добио Нобелову награду једва је чекао да се врати обичном дану који је испуњен писањем и читањем. За доношење одлука сматрао је да је потребна слобода, а записао је да је „слобода, пуна слобода, тек сан, сан коме понајчешће није суђено да се оствари, али јадник је сваки онај који га никада није сањао”.
Ипак, понекад новогодишње одлуке обасјају свет уметности. Децембра 1919, након многих криза и проведене тешке године са супругом Вивијен, после многобројних негативних одговора издавача, Т. С. Елиот пише писмо мајци у коме наговештава своју новогодишњу одлуку: „Већ дуго размишљам о томе да напишем поему.”
Ова поема ће постати и његово најблиставије дело – Пуста земља. Јануара 1944. Лоренс Дарел пише писмо дугогодишњем пријатељу Хенрију Милеру, у коме каже да му је поднебље где се нашао – Александрија, паралисало вољу и жељу за доношењем било каквих одлука: „Александријски начин претрајавања врло је прустовски и спор; распадање у сивом и зеленом – поред луле за хашиш или младића.
Али жене су дивне – као запуштене баште, богата свиленкасто-маслинаста пут, искошене црне очи, меке усне, закривљене као брадва, и рајске фигуре, као цртежи неког сексуалног Матиса. До ушију сам у њима, ако морам да будем помало буквалан. Али као што примећују моји александријски пријатељи, Александринке имају превише технике и премало темперамента…”
Пастернак није дошао
Дарел ни у једној новогодишњој одлуци није планирао велике страсти, али живот у Кавафијевој Александрији му их је, свакојако, донео. Жени из Александрије, Еви, биће посвећен гласовити Александријски квартет. Првог јануара 1927, очајна пошто је преминуо Рилке, с којим је, као и са Пастернаком, била у преписци, Цветајева из Француске Пастернаку шаље писмо с позивом и планом: „Борисе! Борисе! Како ми је онај свет добро знан, по сновима, по ваздуху снова, по растерећености, по суштини снова.
И како не познајем овај, како га не волим, колико сам увређена у њему! Онај свет, схвати: светлост, обасјаност, ствари, друкчије осветљавање – светлошћу твојом и мојом… Никада те нисам звала. Сада је време. Заједно ћемо кренути у Лондон. Твој и мој град. Кренућемо ка зверима. Кренућемо ка Тауеру (сад је то касарна).
Испред Тауера је мали, стрми сквер, миран, само једна мачка испод клупице. Тамо ћемо седети…” Али Пастернак није дошао. Новогодишње жеље су често снови, тек понекад намера са снагом да буде остварена. У новогодишњој ноћи, тој тами „са излазним ранама” ватромета, мислим о новогодишњим одлукама, тим плановима који се не остварују као боловима, јер првојануарско јутро је сечиво које цепа писмо с нашим снатрењима. И бледи, минијатурни месец, седефно око јутра, доноси ми Андрићеву реченицу: „Ја сам у животу изгубио. Али ја нисам побеђен. Ја сам надигран…”
Сања Домазет
Изворт: Политика Магазин
