Да, скоро цијели свијет обиљежава примирје у Првом рату, или Дан побједе како би рекао све већи дио јавности у Србији. Дан примирја се у духу европских интеграција обиљежава и уз укључивање некадашњих непријатеља, па тако на заједничким церемонијама учествују Французи и Њемци. Чак и Турска обиљежава своју побједу на Галипољу уз учешће тада поражених Британаца, Аустралијанаца и Новозеланђана. Американци на Дан примирја обиљежавају Дан војних ветерана у спомен свих америчких војника из свих ратова.
Пише: Небојша Бабовић
Погађате већ да долазим до Црне Горе, у којој се Први свјетски рат не помиње колико да нисмо учествовали у њему. Истина је да се обиљежава годишњица Битке на Мојковцу, али је она исполитизована до мјере испоруке дневнополитичких порука.
Игнорисање црногорског учешћа у Првом свјетском рату је као и све остало отишло у двије крајности. Она назови грађанска и црногорско-националистичка га не помиње због „губитка државе“, а (про)српска је само лијено упала у причу коју је Србија уздигла на ниво уједињујућег мита.
Ниједна од ове двије перспективе на дуги рок не доноси ништа добро црногорском друштву. Јер причати се мора, а прича о Првом свјетску рату можда постане отрежњујућа, ако будемо причали о правим актерима.
А прави актери су људи, тадашњи становници (не још грађани) Црне Горе. Ако данас и даље причамо о несрећним деведесетим, Другом свјетском рату, нема апсолутно ниједан разлог да се ћути о Великом, Првом. Бар због чињенице да се страдање народа нажалост може мјерити са оним у Другом рату.
Црна Гора заслужује да сјећа војника који су супротно свакој логици успијевали и да поново освоје Скадар, да дођу на домак Сарајева и на концу да епски одбране одступницу српској војсци код Мојковца. Црна Гора мора знати да је највећи дио њене војске након војне капитулације завршио у аустро-мађарским концетрационим логорима из којих се значајан дио није вратио. Стратишта попут Нађмеђера и Болдогасоња треба да буду у црногорској колективној свијести, исто као и она херојска бојишта гдје се гинуло с оружјем.
Мора се знати и за неорганизоване комитске групе које су, вјерне традицији, крстариле по Црној Гори и Србији и задавале муке окупаторима колико су знале и умијеле. Те групе су на концу рата и ослободиле већи дио Црне Горе. Треба знати зашто није битно да ли су Беране ослободиле комите или српска војска, а зашто је страшно важно што су у Kотор и Будву прво умарширале баш трупе са Солунског фронта. Направиће неко логику зашто су се аустријске снаге састављене од јужних Словена тако храбро бориле против Италијана, а тако лако предавале на руском фронту. Љековито би било повезати те сличице из рата који је био свјетски, а не само црногорски као што то желе да нам представе.
У вријеме када знамо сваки детаљ рата у Украјини, значајно би било да знамо шта је аустријска окупација тада значила за становништво Црне Горе. Kолика је била глад, које су школе радиле и по којим школским програмима, зашто су стрељани непокорни учитељи, које су болести харале, колико је људи, жена и дјеце умирало од глади, тифуса и „шпањолке“, а колико у поменутим логорима и осталом принудном раду. Направили бисмо слику опште економско-здравствене катастрофе која би нам освијетлила одговор на питање зашто им у децембру 1918. детаљна анализа геополитичке ситуације и нијансе уједињења нису били тема број један.
Свакаквих детаља би могли сазнати и боље разумјети наше претке, а да ниједном не поменемо монархе и политичаре који су им прије и после кројили судбину.
Уосталом, то је оно што раде државе са почетка овог текста. Сјећају се страдалих и покушавају да праве мостове. Први свјетски рат је завршен прије вијека, а одавно је почело вријеме када је једино што можемо да се сјећамо и учимо. За почетак не мора да се уради много, али ако су нам стално уста пуна предака и тај један чин ће бити огроман искорак. Било би љековито само се сјећати обичних људи и њихових прича, без дискусије о наставку приче, која се ионако води због данашњих политичких циљева.
Црна Гора је пуна сеоских и градских споменика на коме се налазе бесконачни спискови бораца погинулих у ратовима 1912‒1918. Нема ваљда дилеме да сви сматрамо да су погинули на правој страни. Зато је ред да им се осим спорадичних удружења сваке године поклоне и државни великодостојници , уз све присуство Војске која постоји захваљујући њима. Амбасадори у Мађарској и Аустрији би такође требало да обиђу логоре макар тог једног дана у години и поклоне се сјенима сурово страдалих предака.
Тај један вијенац сваког једанаестог новембра би значио да сјећамо оних који су безрезервно гинули за слободу коју данас узимамо здраво за готово. Чин сјећања на ослободиоце који су за шест година побиједили у три рата би значио да бар мало цијенимо жртве обичних људи који су пали због нас.
На вишем нивоу треба подсјетити поносно свијет да је црногорско становништво и тада било на побједничкој страани. У супротном ће нас неко за десет година убиједити да смо ратовали на аустро-угарској страни.
Много је разлога и за понос и за слогу и за жалост једанаестог новембра, али нема разлога тај дан обиљежити у срџби или игнорисању. Оних 11 000 гробова то није заслужило.
