Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Знам да смо тек на крају прве четвртине овог стољећа и да нас још чекају разна чуда. Проста аналогија са претходним вјековима говори нам да се у преосталих 75 догађа развој и усавршавење онога што је почело у првих 25. Мада, опет, 19.вијек није видио ништа слично Наполеону, нити је 20. добио боље писце од Киплинга, Тагоре и Шо-а…. У неким дјелатностима и збивањима, на почетку вијека остваре се домети које преостали проток времена не може превазићи.
Такви су, очигледно, резултати Новака Ђоковића. Без обзира шта направи данас у полуфиналу Вимблдона, Ђоковић је остварио успјехе које ће бити немогуће превазићи у наредним деценијама, тврдим – све до краја 21.вијека. Извјесно је да ће по броју недјеља на првом мјесту и броју освојених великих турнира, његов рекорд ићи још према горе, и постајати све недостижнији момцима који сада имају само пар таквих одличја и неколико таквих седмица.
Лакоћа са којом, током ове године, излази на крај са 20 година млађим противницима, његова ментална снага равна шаховској вјештини и налик мајсторима борилачког спорта, биће непремостиви задатак за све оне који се буду бавили овим спортом послије Новакове ере.
У том смислу тврдим да је, што се тиче тениских постигнућа, 21. вијек закључен или можда убједљивије звучи: закључан.
Кључ је у Новаковом витешком срцу.
Наредне године су Олимпијске игре. Једини велики спортски врх на који се овај витез није испео (бронза из Пекинга 2008 је тако мало у односу на његов распон крила), па ето прилике да 21.вијек потраје бар још једно љето.
До читања у наредном броју….
