Познато је да атоми кисеоника постоје у атмосфери планете, према теоријским моделима, и чак је директно откривен на Венериној ноћној страни; али последња детекција и анализа присуства кисеоника – значи да имамо нови увид у динамику атмосфере Венере и обрасце циркулације материја на тој планети, наводи тим истраживача који предводи физичар Хајнц-Вилхелм Хиберс из Немачког центра за ваздухопловство (DLR).
Венера је свет који научници желе да проуче детаљније. Слична је Земљи на много начина. Њена маса и састав су слични онима које има наша планета, али тамо где је Земља бујна, зелена, влажна и пуна живота, Венера је пуста.
Прекривена је густим, облацима који се углавном састоје од угљен-диоксида, стварајући „окружење стаклене баште“ које доводи до просечне површинске температуре око 464 степена Целзијуса. Ти облаци дају киселу кишу а цела атмосфера ротира око планете огромном брзином. Ветрови далеко испод врхова Венериних облака могу да иду чак брзином од око 700 километара на сат. На Земљи, највећа забележена брзина ветра био је налет урагана од 407 километара на сат.
Не знамо како се Венера и Земља на крају толико разликују једна од друге, али проучавање нашег суседа могло би нам помоћи да то схватимо. Да ли је Венера некада била на истој путањи као и Земља и негде скренула погрешно? Или је то била нека врста планете-близанца?
Разумевање атмосфере Венере могло би нам помоћи да разумемо разлике између ње и Земље. А један од начина да се то уради је праћење кисеоника. Атомски кисеоник није као кисеоник који удишемо. Потом постоји и молекуларни кисеоник, или О2, који се састоји од два атома кисеоника повезана заједно. Атомски кисеоник се састоји од појединачних, усамљених атома кисеоника, и нема тенденцију да траје дуго, јер је веома реактиван и лако се везује за друге атоме. На Земљи га има у изобиљу на великим висинама, где настаје фотодисоцијацијом молекуларног кисеоника. У основи, соларни фотони разбијају атмосферски О2.
Сматра се да се сличан процес одвија на Венери. Венерина атмосфера је претежно угљен-диоксид; када светлост са Сунца погоди ово једињење, фотодисоцијација дели молекуле на атомски кисеоник и угљен-моноксид. Угљен-моноксид је такође подложан фотодисоцијацији.
Када ови атоми путују до Венерине ноћне стране, они се рекомбинују у угљен-диоксид, процес који узрокује да ноћна страна планете сија. Атомски кисеоник је примећен као део овог процеса, али никада раније није виђен на дневној страни. Хиберс и његов тим проучавали су податке које је прикупила Стратосферска опсерваторија за инфрацрвену астрономију (SOFIA) током лета високо у Земљиној атмосфери. У три одвојена наврата, летелица је прикупљала податке о 17 локација на Венери: седам на дневној страни, девет на ноћној и једној на споју.
На свих 17 локација, тим је открио атомски кисеоник, чија је концентрација достигла врхунац на висини од око 100 километара. Ово одговара висини која се налази директно између два доминантна обрасца атмосферске циркулације на Венери: моћног суперротирајућег тока испод 70 километара који се ротира супротно од окретања планете, и субсоларног и антисоларног тока у горњој атмосфери изнад 120 километара.
То значи, кажу истраживачи, да атомски кисеоник представља до сада неискоришћени ресурс за испитивање ове атмосферске прелазне зоне на Венери. „Будућа посматрања, посебно у близини антисоларних и субсоларних тачака, али и под свим соларним зенитним угловима, пружиће детаљнију слику овог необичног региона и подржати будуће свемирске мисије на Венеру“, пишу истраживачи. „Заједно са мерењима атомског кисеоника у атмосферама Земље и Марса, ови подаци могу помоћи да побољшамо наше разумевање тога како и зашто су атмосфере Венере и Земље толико различите“, наводи се у истраживању које је објављено у часопису Nature Communications.
Извор: РТС
