Светска економија пролази кроз радикалну промену режима. Вишедеценијски период стабилности и контролисане инфлације је завршен. Прве пукотине су настале 2008. и у рецесији због пандемије 2020.
Светска економија пролази кроз радикалну промену режима. Вишедеценијски период стабилности и контролисане инфлације је завршен.
После стагфлације (високе инфлације и оштре рецесије) 70-их и раних 80-их година 20. века, уследио је дуг период стабилности који је развијеним економијама света осигурао ниске стопе инфлације, релативно стабилан и робустан економски раст, кратке и умерене рецесије, опадање приноса на обвезнице захваљујући паду инфлације и убрзани раст вредности ризичнијих инвестиција као што су деонице великих америчких и глобалних компанија.
Такав развој догађаја обично се објашњава усвајањем кредибилних политика за одржавање циљне стопе инфлације којима су централне банке прибегле после релаксираних монетарних политика 70-их година, као и релативно конзервативним фискалним државним политикама (уз дистрибуцију значајних стимулуса само у периодима рецесије). Али од политика примењених на страни тражње важнији су били позитивни шокови на страни понуде, којима су отворене нове могућности за раст уз смањивање трошкова производње, што је допринело зауздавању инфлације.
У периоду хиперглобализације, после завршетка хладног рата, интеграцијом Кине, Русије и осталих тржишних економија у успону светска економија је обезбедила прилив јефтиних роба, услуга, енергената и сировина. Масовна миграција са глобалног југа на глобални север зауздавала је раст плата у напредним економијама. Технолошке иновације су обориле трошкове производње за многе производе и услуге, а релативна геополитичка стабилност омогућила је ефикасну алокацију производних капацитета тамо где су трошкови најнижи, без превише бриге за безбедност инвестиција.
Онда су се показале прве пукотине, прво за време финансијске кризе 2008, а потом у рецесији изазваној пандемијом 2020. Инфлација је у оба случаја остала релативно ниска, упркос бројним шоковима на страни тражње, а дефлација је изостала захваљујући релаксираним монетарним, фискалним и кредитним политикама. Инфлација се сада враћа и убрзано расте услед деловања више фактора, како на страни понуде тако и на страни тражње.
Важан фактор на страни понуде је отпор хиперглобализацији који добија на замаху и отвара врата популистичким, нативистичким и протекционистичким политикама и политичарима. Такође, све је снажнији гнев јавности због огромних доходовних и имовинских неједнакости, што за резултат има прихватање политика које треба да помогну радницима и „заборављенима“. Колико год да су добре намере иза тих политика, оне несумњиво убрзавају спиралу инфлације плата и цена.
Да све буде горе, повратак протекционизма (једнако на левици и десници) спутава слободну трговину и кретање капитала. Политичке тензије (унутар и између земаља) доприносе повратку производње на сопствену територију или на територије пријатељских земаља. Политички отпор имиграцији успорио је глобалне покрете становништва, што за резултат има растући притисак на плате. Национална безбедност и стратешки интереси додатно ограничавају проток технологија, података и информација. Такође, нови стандарди у области рада и заштите животне средине, колико год да су важни, успоравају трговину и нову изградњу.
Балканизација глобалне економије има дубоко стагфлаторне ефекте и уз то коинцидира са старењем популације, не само у развијеним земљама, већ и у многим економијама у успону као што је Кина. Пошто су млади обично они који производе и штеде, док старији углавном троше уштеђено, демографско старење је још један тренд који доприноси стагфлацији.
Исто се може рећи за геополитичка превирања. Рат у Украјини и реакција запада на тај рат пореметили су тржишта енергије, хране, ђубрива, индустријских метала и других роба. Запад се сада убрзано удаљава од Кине у свим сегментима трговине (робе, услуге, капитал, рад, технологија, подаци и информације). Ако се слично догоди и са другим стратешким ривалима запада, ситуација ће се ускоро погоршати. Уколико Иран успе да развије нуклеарно оружје, могуће је да ће то испровоцирати војне ударе из Израела или чак Сједињених Држава, што би изазвало незапамћени нафтни шок; Северна Кореја такође наставља да звецка својим нуклеарним арсеналом.
Пошто је амерички долар стављен у службу националне безбедности и заштите стратешких интереса земље, његова позиција водеће глобалне резервне валуте могла би бити угрожена. Слабљење долара би, наравно, појачало инфлаторне притиске. Стабилан светски трговински систем подразумева стабилан и функционалан финансијски систем. Али пакети примарних и секундарних санкција насули су песак у зупчанике некада добро подмазане машине, што увећава трошкове трговинских трансакција.
Поред тога, и саме климатске промене делују стагфлаторно. Суше, таласи врућине, урагани и остале катастрофе ремете економску активност и смањују пољопривредне приносе (што подиже цену хране). У исто време, захтеви да се елиминишу фосилна горива имали су за последицу смањивање инвестиција у такве енергетске капацитете, пре него што су инвестиције у обновљиве изворе енергије достигле тачку на којој могу надоместити мањак. Зато су велики скокови цене енергије неизбежни.
Пандемије су још једна трајна претња која ће допринети усвајању протекционистичких мера када земље почну да гомилају залихе хране, лекова и осталих важних добара. После две и по године пандемије ковида-19, појавиле су се мајмунске богиње. Услед ремећења осетљивих екосистема и отапања пермафроста у Сибиру ускоро се можемо суочити са опасним бактеријама и вирусима који су спавали неколико миленијумима.
Коначно, још једна потцењена претња економској активности, па и јавној безбедности, јесу сајбер-ратови. Компаније и државе ће морати да изаберу: да се припреме за додатне стагфлаторне шокове који ће угрозити производњу или да значајније инвестирају у сајбербезбедност. Трошкови ће у сваком случају порасти.
На страни тражње, релаксиране и неконвенционалне монетарне, фискалне и кредитне политике нису више само привремено одступање од норме, већ постају нова нормалност. У процепу између растућег приватног и јавног дуга (израженог као удео у БДП-у) и огромних непокривених обавеза за системе текуће социјалне и здравствене заштите, приватни и јавни сектор се суочавају са озбиљним финансијским ризицима. Централне банке су упале у „дужничку замку“: сваки покушај нормализације монетарне политике увећао би терет сервисирања дуга и произвео ланце несолвентности, финансијску кризу и пад реалне економије.
Пошто високу задуженост и буџетске дефиците не могу да смање мерама штедње или увећањем прихода, земље које могу да се задужују у сопственој валути све више ће прибегавати „опорезивању инфлацијом“, користећи нагле скокове цена да ликвидирају дугорочне номиналне обавезе са фиксним каматним стопама.
Као и 70-их година, вишеструки негативни шокови на страни понуде, уз лабаве монетарне, фискалне и кредитне политике, донеће стагфлацију. Такође, високе стопе задужености створиће услове за стагфлацијску дужничку кризу. У долазећој великој стагфлацији обе компоненте традиционалног финансијског портфеља – обвезнице и деонице – проћи ће кроз тежак период, уз потенцијално велике губитке.
Превео: Ђорђе Томић
Извор: Project Syndicate/Пешчаник.нет
