Пишу: Норман и Аба А. Соломон
У 2014. години написали смо чланак под насловом „Слијепа улица Џеј Стрита и либералног америчког ционизма.“
У то вријеме, Бењамин Нетањаху је шесту узастопну годину био на функцију премијера Израела, док је предсједник Барак Обама био у свом другом мандату.
А Џеј Стрит, нова организација Јевреја повезаних са демократском администрацијом, имала је замах као „политички дом за про-израелске Американце који заговарају мировно рјешење.“
Од самог почетка, још од свог оснивања 2007. године, Џеј Стрит се имплицитно представљао као либерална алтернатива тврдој линији Америчко-израелског јавног пословног комитета (AIPAC), који је основан више од четири деценије раније.
Један од декларисаних циљева Џеј Стрита био је да тражи хумано рјешење израелско-палестинског конфликта, док је истовремено одржавао снажну оданост Израелу као „јеврејској држави.“
У десет година од нашег чланка, Џеј Стрит — мучећи се да помири контрадикције између своје „про-израелске“ везе и све веће израелске бруталности према Палестинцима — остао је посвећен основном циљу (или миразу) „јеврејске и демократске“ државе.
Рат у Гази од октобра додатно је појачао те контрадикције, освJетљавајући стварну причу о стварању и ширењу Израела, разоткривајући насилну репресију и протјеривање палестинског народа.
Значајан број америчких Јевреја сада је спреман да оспори ционистички пројекат истичући да је он суштински осуђен на сузбијање људских права не-Јевреја у Палестини.
Говорећи на протесту у близини куће сенатора Чака Шумера у Бруклину прошлог мјесеца, Наоми Клајн је рекла: „Не треба нам нити желимо лажни идол ционизма. Желимо слободу од пројекта који чини геноцид у наше име.“
Стандардне тврдње о „демократском Израелу“ пале су у немилост на америчким универзитетским кампусима, с обзиром да су и јеврејски и нејеврејски студенти овог прољећа протестовали против очигледног мучења и покоља становништва Газе.
Бука се чула и прије деценију, када је јеврејска студентска група Хилел била уздрмана спором око тога да ли њено национално руководство може забранити Хилеловим огранцима на универзитетским кампусима да угосте оштре критичаре израелских политика.
Тај спор, написали смо тада, „проистекао је из дуге историје притиска на америчке Јевреје да прихвате ционизам и ‘јеврејску државу’ као саставни дио јудаизма.” Тада су неки јеврејски студенти — „желећи да прошире границе прихватљивог дискурса“ — „оспоравали моћне насљеђе конформизма.“
Ове године, средином фебруара, Џеј Стрит је издао изјаву упућену предсједнику Џоу Бајдену којом га позива да предложи признање „демилитаризоване“ палестинске државе као рјешење које би довело до прихватања Израела од стране Саудијске Арабије и других земаља у региону.
Ово је груба еквиваленција чачкања по крову структуре изграђене на тешко оштећеном темељу: присилном егзилу нејевреја из већег дијела Палестине — онога што је сада Израел — и одбијања њиховог права на повратак, док се истовремено одржава право на повратак (укључујући и окупирану Западну обалу) за оне којима се може утврдити јеврејски идентитет.
Било да су Јевреји или не, многи Американци почели су да доводе у питање арогантну апсурдност омогућавања Американцу из Бруклина да полажу право на Палестину, док се исто право одриче етнички очишћеним Палестинцима.
У складу са другим ционистичким групама, Џеј Стрит претпоставља да би Палестинци требали да се задовоље подручјима која су им одредили израелски колонизатори (које се не смије називати колонизаторима), док они резервишу „право на повратак“ само за себе и своје једновјернике.
Canadian activist and author Naomi Klein adreesed a powerful speech at a Jewish-led protest in New York on Passover, urging Jews to support Palestine and oppose the "false idol of Zionism." pic.twitter.com/kOQPj2CZ5z
— PALESTINE ONLINE 🇵🇸 (@OnlinePalEng) April 24, 2024
Џеј Стрит нуди слаб одговор својим предлогом за „споразум који ће окончати конфликт тако да Израел такође коначно призна палестинску државност.” Према таквом сценарију, Палестинци као група би се посветили сарадњи, ненасилном отпору, и — у ствари, с обзиром на једнострани захтјев за „демилитаризацијом“ — прихватању ционистичких права на контролу Палестине.
Џеј Стритова идеја о рјешењу је да ће америчка влада покренути план за „конкретне кораке које Палестинци морају предузети да би оживјели и обновили своју владу са новим руководством посвећеним борби против корупције, демилитаризацији, одрицању од терора и насиља, и потврђивању признања Израела.”
План укључује „конкретне кораке које Израел мора предузети да би олакшао окупацију и побољшао свакодневни живот на Западној обали, сузбио насиље насељеника и ријешио хуманитарну кризу у Гази.” И Бајден би понудио „америчко признање палестинске државности, потврду Арапске мировне иницијативе и безбједносне гаранције за све стране, и обавезне подршке међународном праву” — и на крају,
„Резолуцију Савјета безбједности УН-а којом се потврђује глобална и једногласна подршка визији, процесу и параметрима за преговоре који воде до коначног споразума и пријема Палестине као пуноправне чланице у Уједињене нације.”
Приједлог Џеј Стрита за „свеобухватну дипломатску иницијативу“ је изузетан по ономе што не чини. Неуспјех приједлога да призна израелско преузимање источнојерусалимских и земљишта на Западној обали за јеврејско насељавање (ко је је додатно повећано од почетка рата у Гази) избегава реалности Палестине која је испресјецана насељима израелских грађана — стратегија од 1967. године да се палестинска популација фрагментира у de facto израелске верзије бантустана.
Број Израелаца који су се населили у Источном Јерусалиму и окупираној Западној обали повећао се за 35 процената — до 700.000 — од нашег чланка прије 10 година, што још више отежава реалистично замишљање „рјешења двије државе.”
Ништа у новом „смионом“ виђењу Џеј Стрита не предвиђа да ће Израел уступити земљу коју је заузео за „јудаизацију” све већих делова Палестине.
Либерални амерички ционисти и америчке администрације понекад су се противили најновијим незаконитим и неморалним „чињеницама на терену“ које је наметнуо Израел, само да би их касније прихватили као непромјенњиве чињенице које се не могу поништити.
И тако, како је недавно извјестио високи комесар Уједињених нација за људска права, „драстично убрзање изградње насеља погоршава дуготрајне обрасце угњетавања, насиља и дискриминације против Палестинаца.“
УН-ов званичник за људска права, Волкер Тирк, извјестио је да изгледа да су „политике тренутне израелске владе, у невиђеној мјери, усклађене са циљевима израелског насељеничког покрета да прошире дугорочну контролу над Западном обалом, укључујући Источни Јерусалим, и да постепено интегришу ову окупирану територију у Државу Израел.“
У међувремену, приједлог Џеј Стрита за „демилитаризовану“ палестинску државу одговара Нетањахуовом плану да Израел задржи „безбједносну контролу“ над цјелокупном Палестином до ријеке Јордан.
Израелски научник Дејвид Шулман, у сред ове најновије кризе, пише:
„Талас анти-израелског осјећања који обузима велики број људи у западном свијету настао је не само због рата у Гази, са својим неподношљивим цивилним жртвама и сада масовном глађу. Оно што тај талас дубље одражава је оправдано гађење према текућој окупацији, њеном наизглед вјечном и све бруталнијем наставку, и политици масовне крађе и апартхејда који су њена суштина.”
Основа нашег коментара од пре 10 година још је у страшнијој мјери тачна данас, након још једне деценије систематске, често смртоносне суровости према палестинском народу: Џеј Стрит наставља свој покушај да створи хуману лобистичку групу за Израел, без преиспитивања очигледно неправедног — и самим тим вјечно нестабилног — пројекта насељавања и протјеривања који је креирао Израел и одржава га.
У суштини, док се представља као брижна алтернатива Нетанјахуовој екстремистичкој политици, либерални ционизам који тежи „миру” подразумјева наставак основних израелских прекршаја и добитака у протеклих 75 година, док позива на прихватање покорности од стране пораженог и колонизованог народа.
Прије десет година, писали смо о попустљивости америчких Јевреја према јеврејском национализму:
„Током 1950-их и каснијих деценија, рјешење за избегавање ружног раздора било је нека врста превентивне хирургије. Универзални, пророчки јудаизам постао је фантомски уд америчког јеврејства, након ампутације у служби идеологије етничке државе на Блиском истоку. Притисци на конформизам постали су огромни међу америчким Јеврејима, чији је успјех био заснован на америчком идеалу једнакости без обзира на етничко порекло.”
Укратко, сан о хуманистичком ционизму се руши, али — попут других укорењених јеврејских група и опадајућег броја америчких Јевреја — Џеј Стрит очајнички покушава да одржи фантазију на апаратима за одржавање живота.
Идеја о рјешењу двије државе за малу мученичку земљу Палестину све је више крхка, али организације попут Џеј Стрита и велика већина изабраних демократа одбијају да признају да је то постало бесмислено због све већег броја израелских насеља и ескалирајућег јеврејског национализма који је спреман да почини геноцид над палестинским народом.
Били смо дирнути док смо читали узастопне изјаве Џеј Стрита након изненадног и разорног напада 7. октобра на израелска насеља у „појасу Газе“, чији је биланс 1.200 мртвих и 240 киднапованих.
Њихове прве реакције биле су изрази солидарности са шокираном израелском јавности, почевши са „Џеј Стрит стоји уз Израелце који се суочавају са терористичким нападом Хамаса.” Бол је био евидентан како су се изјаве Џеј Стрита мијењале у тону када је Израел појачао нападе на палестинске цивиле.
Узнемирени израелском војном блокадом и разарањем Газе, као и интензивирањем паравојних напада насељеника на палестинске заједнице на Западној обали, Џеј Стрит је више пута молио да САД обузда Израел — да спасе Џеј Стритову слику о хуманој и добронамјерној јеврејској држави.
Нажалост, ове ријечи које смо написали 2014. остале су тачне, са континуитетом ужасних посљедица:
„Свака концептуална стаза Џеј Стрита изједначава бити ‘про-Израел’ са одржавањем доктрине државе у којој су Јевреји “једнакији” од других. Гледајући у прошлост, тај приступ захтјева третирање историјског ционистичког освајања као нечег између нужног и безгрешног.
Гледајући у садашњост и будућност, тај приступ види отворену опозицију првенству јеврејских права као екстремну или на други начин неприхватљиву. И не ‘про-Израел’.”
Тренутна само-дефиниција Џеј Стрита почиње:
„Џеј Стрит организује про-израелске, про-мировне, про-демократске Американце да промовише политике САД које оличавају наше дубоко укорењене јеврејске и демократске вриједности и које помажу у осигурању државе Израел као демократског дома за јеврејски народ.”
У необјављеној аутобиографији, бивши ционистички рабин из Балтимора Морис С. Лазарон писао је о политичком ционизму као „националистичкој филозофији израженој у овој земљи под маском промовисања ‘јеврејства,’ ‘јеврејског јединства,’ ‘јеврејског образовања.’” И закључио је:
„На крају сам дошао до закључка да су ционисти користили јеврејске потребе само да би искористили своје политичке циљеве. Сваки свети осећај Јевреја, сваки инстинкт хуманости, свака дубоко укорјењена брига за породицу, свака драгоцијена успомена постала је инструмент за промовисање ционистичке ствари.”
Јевреји ће морати да направе болну процјену пројекта који намеће „јеврејску“ државу у Палестини. Разумијевање намјерног сљепила и самообмане које омогућавају злоупотребу не-Јевреја у Палестини значиће одустајање од псеудо-хуманистичког позирања група као што је Џеј Стрит.
Суштинска борба против антисемитизма не може значити стално понижавање и угњетавање другог народа. Након више од 75 година насилног освајања, уз побожне говоранције о жељи за миром, раскорак између те наизгледне тежње за миром и утврђивања ционистичке контроле над земљом мораће да буде ријешена.
„Суштинска борба против антисемитизма не може значити стално понижавање и угњетавање другог народа.”
Без обзира колико је то можда добронамјерно, Џеј Стрит служи као корисни идиот либералног америчког ционизма који наставља да подржава потчињавање палестинског народа, уз сталне обрасце смртоносног насиља.
Џеј Стрит је енергично лобирао за америчку помоћ која Израелу обезбјеђује оружје за масовно убијање.
„Од када смо покренули Џеј Стрит прије 15 година, подржали смо сваки долар сваког америчког безбједносног пакета за Израел,” написао је дугогодишњи председник Џеј Стрита, Џереми Бен-Ами, у мејлу присталицама од 9. маја.
Као и обично у корак са демократском Бијелом кућом, Бен-Ами је наставио увјеравати присталице: „Одлука да се задрже одређене испоруке оружја је она коју предсједник не доноси олако. И ми такође.”
Подршка Џеј Стрита за наставак слања великих количина војне помоћи Израелу демантује хумани став организације. „Америчка помоћ Израелу не смије бити бланко чек,” написао је Бен-Ами. „Израелска влада треба да буде подложна истим стандардима као и сви примаоци помоћи, укључујући захтјеве за поштовање међународног права и омогућавање хуманитарне помоћи.”
Али те ријечи су се појавиле у истом мејлу који указује да је Џеј Стрит увијек „подржао сваки долар” америчке војне помоћи. С обзиром да Израел већ деценијама флагрантно крши „међународно право” — и да је без обзира на резолтирајуће масовно умирање блокирао „хуманитарну помоћ” у Гази више од шест месеци до тренутка када је Конгрес одобрио нову војну помоћ од 17 милијарди долара крајем априла — безусловна подршка Џеј Стрита за војну помоћ Израелу оличава екстремне дискрепанције у двоструким стандардима организације.
Кејтлин Џонстон: Империја која се боји студената
„Гласови на екстремној љевици критикују предсједника због недовољног учинка и омогућавања геноцида, иако би неко могао помислити да ће ово сматрати кораком у правом смјеру,” написао је Бен-Ами — са импликацијом да је неразумно екстремносе заузимати за прекид америчких политика које омогућавају геноцид.
У 2024. години, „мировна подршка Израелу” је оксиморон, са негирањем развученим до тачке пуцања. Израел је сада управо оно што је сада, а не илузија у коју они који одржавају групе попут Џеј Стрита желе да вјерују.
Зажмурити пред гробљем хуманистичког ционистичког сна захтјева одржавање илузије да је проблем у Нетанјаху и његовим још десничарскијим савезницима у влади. Али земља се не може значајно одвојити од свог друштва.
„Израел је отврднуо, а знаци тога су на сваком кораку,” писала је страна дописница Меган Стак прошле недеље у изузетном чланку у Њујорк Тајмсу.
„Дехуманизујући језик и обећања о уништењу од стране војних и политичких лидера. Анкете које су показале широку подршку политици која је нанела пустош и глад у Гази. Селфији израелских војника који поносно позирају у рушевинама палестинских насеља. Репресија над онима који међу Израелцима износе чак и благе облике неслагања.”
Друштвена структура је све друго осим маргине која контролише кабинет премијера и ратни кабинет. Како је Стак објаснила:
„Израелско масовно убијање у Гази, глад, масовно уништавање насеља, анкете сугеришу, да је ово рат који је израелска јавност жељела.
Јануарска анкета показала је да је 94 процента Израелаца сматрало да је сила коришћена против Газе одговарајућа или чак недовољна. У фебруару, анкета је показала да се већина јеврејских Израелаца противи уласку хране и љекова у Газу.
Није само господин Нетанјаху, већ и чланови његовог ратног кабинета (укључујући Бени Ганца, који се често помиње као умјерена алтернатива Нетанјахуу) који су једногласно одбили понуду Хамаса да ослободи израелске таоце и, умјесто тога, започели напад на град Рафах, препун расељених цивила.”
У међувремену, додала је Стак,
„Ако амерички званичници разумију стање израелске политике, то не показују. Званичници Бајденове администрације настављају да говоре о палестинској држави. Али земљиште намењено за државу је стално покривено илегалним израелским насељима, а сам Израел је ријетко био тако нескривено против палестинског суверенитета.”
Слично томе, ако званичници Џеј Стрита разумију стање израелске политике, то се не показује.
Званичници организације такође настављају да говоре о палестинској држави. Али у стварности, „рјешење двије државе” постало је само тачка разговора за либералне америчке ционисте, изабране демократе и разне коментаторе који покушавају да избјегну да кажу шта је Израел заправо постао.
Прошле недеље је оснивач Хјуман Рајтс Вотча, Арије Нејер, написао: „Сада сам убјеђен да Израел врши геноцид над Палестинцима у Гази.” То је ужасна истина коју лидери Џеј Стрита настављају да избјегавају.
У 2024. години, значење „промировне подршке Израелу” је макарбрично: Џеј Стрит одбија да позове на прекид америчке војне помоћи Израелу док та земља наставља да користи америчко оружје и муницију за масовна убиства и геноцид.
Извор: Консортиум Њуз
Норман Соломон је национални директор RootsAction.org и извршни директор Института за јавну прецизност. Његова нова књига, „Рат учињен невидљивим: Како Америка скрива људски данак своје војне машине,“ објављена је у јуну 2023. од стране The New Press.
Абба А. Соломон је аутор књига „Мијазма јединства: Јевреји и Израел“ и „Говор и његов контекст: Говор Џејкоба Блаустина ‘Значење поделе Палестине за америчке Јевреје,’ одржаног на заседању Балтиморског огранка Америчког јеврејског комитета 15. фебруара 1948. године.“
