Хвала Ноле, нема шта. Покушаћемо да следимо пример, свако према својим моћима. Знамо сви да није само зелена лоптица у причи.
Пише: ВЛАДИМИР ТАБАШЕВИЋ/ОКО/РТС
Добри наш, звезда си, нема шта, дваестројка, понос, супститут за све добро што нам се није десило а надали смо му се, замена за несретне деведесете, за несретне двехиљадите, за несретне данашњице, освета свима за све предрасуде о Србима, предрасуде које има исток, запад, север, југ, онај си инаџија, каприциозни, дивни кершме, лаган као дашак, успораваш време кад замахнеш, заустављаш дах презреном Србљу, једина си им радост, огледални њихов одраз у којем ипак нисмо само презрени, иако махом јесмо виђени само као – презрени, презрени изнутра и споља, од својих и туђих, ти си ветар у леђа, трачак нашег неба које тражи нову реч за себе, и за нас испод њега, разлог си за свако срљање срца, утеха, уверење да је све могуће и онда кад поуздано знамо да није могуће ништа осим наде, наде која је наше највеће зло, па си поврх свега, опасно и мангупски скроман, а опет вођен и одапет оном лудачком вољом генија коју ти је Срђан распиривао од малих ногу, ко зна из којих својих фанатичких порива, диваљ си, племенити онај дивљак, намерно си свету отишао као тај, а испоставио си се као онај који многоструко надраста своје родитеље и своје учитеље, а највише надраста противнике, побеђујући са стилом и без осионости, уз поштовање, и не знајући меру тог свог раста, најбољи безобразник и дрзник у квази-господском спорту, на шљаци или трави, пред Енглезима или Французима, где год, како год и какав год, заинаћен као мазга, магарећом вољом хоћеш да се осветиш у наше име, да спереш љагу са нас, љагу коју и нисмо скривили, да нас дигнеш из каљуге, а опет да покажеш како си достојанствен толико да не би да (им) се светиш, па им се ипак осветиш, као из нехата, као дашак, узгред – јер је тако најслађе, осветиш се свима, за све, за наше свакојаке осујећености, неспокојства, за бомбе, за Метохије и Kосова, па наше нескривљене пропасти заснујеш у вишем поретку смисла, нехотице, лакоћом истог оног клинца који је код бабе на Лабудовом брду, испред војних зграда, оних од фасадне цигле, знаш ти, неспретно играо фудбал на голове од два ранца, па бежао из тог дечијег фудбала, на Срђанов позив са терасе, летео на тренинг, да би стигао после тридесет година тамо где си баш данас стигао, тамо где никад више нећеш престати да будеш, први, заувек тај, брат који је снагом своје генијалне нарави и воље, у зеленој лоптици видео све само не зелену лоптицу, него неки, ко зна какав, само теби јасан, облик, неки идеални облик, сферу у коју си лупао снагом махнитог срца, тела и мисли, и – највише од свега – снагом једне културе која те је изнедрила, културе у којој сваки појединац до болести обожава да се диже из пепела, у којој свако од нас замишља неки свој пепео из ког ће се једног дана издићи, један си од нас који радо падамо, који падамо најбоље од свих, само да би устали и погледали у разочарана лица свих оних који нису веровали у нас, један од нас који смо имали незгодну и чудну потребу духа, да у нас не верује нико, и једини си од свих нас – брате наш у Христу – који си видео у тој јебеној зеленој лоптици драгоцену прилику да исто тако сферичној планети, кажеш понешто о свима нама, у име свих нас, који си, само теби је јасно шта хтео свету да поручиш ударајући у њу.
Хвала Ноле, нема шта. Покушаћемо да следимо пример, свако према својим моћима.
Знамо сви да није само зелена лоптица у причи.
