Стокхолм 6. октобар 2022. године – Нобелова награда за књижевност додијељена француској књижевници Ани Ерно.
Причу о лауреату овогодишње Нобелове награде за књижевност најсврсисходније је започети горњим поднасловом, односно сувим дневничким записом, јер је овогодишња награда додијељена за дневничке записе. Дневнички записи су концепт савременог свијета. Константно се фаворизују у смислу подизања релевантности онога ко их објављује. Конференције за штампу, изјаве портпарола политичких партија, свакодневни наступи гласноговорника великих свјетских сила нијесу ништа друго до дневнички записи. Књижевни дневнички записи имају исту улогу. Труде се да нагласе интимну посвећеност писца проблемима с којима се савремени свијет суочава док он о њима дубокоумно размишља.
Шведска краљевска академија наука у образложењу награде наводи да се Ани Енро „у аутобиографским књигама бави личним сећањима и социјалном неједнакошћу“. Њен преводилац на српски језик каже да је награда стигла за „Константни дневник писања“. Послије пољског књижевника Витолда Гомбровича који је задивио књижевни свијет својим „Дневником“ писаним од 1953. до 1966. године (код нас га издала „Просвета“ у три тома на готово 1000 страница) можемо констатовати да су се дневници намножили као књижевни род.
И награде су се почеле све чешће додјељивати разним дневничким записима. Гомбровичев „Дневник“ је прескочен. Можда је кривац сам Гомбрович, а можда је у питању и нешто друго. То друго нам потврђује да живимо у времену болесног егоцентризма и егзибиционизма. Потреба за константним излагањем себе и својих размишљања довела је до великих поремећаја на свим нивоима од лично унутрашњих до општедруштвених. На глобалном нивоу пола вијека доминира архитектура Евроатлантског поретка. Америка и Европа са доминионима презриво се односе према свему што се око њих збива. Свакодневно нас разноразним дневничким записима обавјештавају о свом елитизму. Тјерају нас не само да се одушевљавамо њиховим достигнућима већ и да их прихватимо за своје идеале. Слично њима и неки књижевници нас константо излажу својим интимним размишљањима о времену проведеном са самим собом, својим најближима или оним удаљеним, напаћеним, социјално угроженим особама и рањивим групама.
Гомбровичев „Дневник“ је настао као плод изгнанства. Почетак другог свјетског рата га је затекао на другом континенту. Једно краткотрајно путовање из Пољске у Аргентину рат је претворио у егзил дуг четврт вијека. Гомбровичев дневник је живот у новом животу али не и живот изван старог живота с којим Гомбрович никада није покидао везе. Гомбровичев „Дневник“ је једно вријеме био забрањен у Пољској. Иако се Гомбрович није вратио у родну земљу његов „Дневник“ је доказ много јачег повратка од физичког повратка аутора.
За Ани Ерно прве вијести говоре да је посве различита од Мишела Уелбека великог француског књижевника који већ дуже времена фигурира као кандидат за Нобелову награду. Ако то упоређење представља вредносно књижевно исходиште Ани Енро, дужни смо подсјетити се на Мишела Уелбека и рећи какав је он књижевник. Мишел Уелбек је својим романима силовито присутан у француском друштву и као очевидац и као доушник како његових девијација тако и најтананијих индивидуално романтичних титраја. Колико год му замјерали на вулгарностима, скаредностима, перверзним детаљима и испољавању разних фобија дјело Мишела Уелбека осликава не само француско друштво већ савремено друштво уопште и његову будућност у стварносном свијетлу и контексту.
Ако се Ани Ерно својим константним дневничким записима склонила од очигледности француског друштва у сопствену интиму онда је сасвим логично да буде награђена од оних чији је институционални кредо бијег под сопствено стаклено звоно. Избјећи сирову суштину догађаја и надмоћно посматрати оно што се около дешава је стандард и мјерило наше цивилизације.
С безбједне дистанце посматрати догађаје чији си узрочник, самодопадно их тумачити и надмоћно посматрати, луксуз је којег се не желе одрећи западне елита упркос катастрофама које се по свијету шире. Велика књижевност Витолда Гомбровича за своје послератне дневничке записе није добила Нобелову награду. Ани Ерно је добила награду за своје дневниче записе. Између њихових дјела није разлика у умијећу писања јер Гомбрович је био неспорни мајстор писане ријечи. Разлика је највјероватније у слици свијета који се огледао у њиховим дневницима. Уколико се Нобелова награда за књижевност не додјељује само писцу већ и језику и култури једног народа, у овом случају француског, треба примијетити да је Мишел Уелбек сународник Ени Арно велики романсијер. Нобелову награду су украсили романсијери. Слику свијета у Уелбековим романима Запад не воли. Ако је Ани Ерно, као што пишу, сушта супротност Уелбеку сасвим је природно да је Запад дао предност помодно распрострањеним дневничким записима којима се и сам служи, а не романескним структурама попут Уелбекових, које Запад илуструју мимо онога каквим нам се представља.
Ранко Рајковић
