Пише: Зоран Јанковић
Захуктао се биоскопски репертоар – ево се већ неко време сваке седмице барем пет нових наслова нађе у биоскопима – док с друге стране резултати гледаности (уз изузетак Свадбе и пословичних анимираних блокбастера) нимало не указују на гледалалчки ентузијазам и, рекло би се, разумљиву и инстинктивну реакцију на изобиље кино изазова. Овог пута у жижи су се нашла два међусобно посве разнородна остварења која се, свако из свог угла и с гледишта ударних аутора обраћају одраслијој и, истовремено, “нагледанијој” публици.
Аутопут злочина (Crime 101) сценаристе и редитеља Барта Лејтона беспоговорно је и недвосмислено неоноар. Иако потпуно поринуто у данашњи тренутак, ово се дело свом тежином и отворено наслања на баштину трилера с краја осамдесетих и из прве половине деведесетих година, а притом је реч о филмској причи која потпуно укључује како технолошки део подзаплета, тако и помагала која актери користе. Филм би у десетак речи најлакше било описати као својеврсну варијацију на Врелину (Heat) Мајкла Мана, али та аналогија и то поређење не иду наруку Лејтоновом филму коме, напросто, можда и намерно недостаје мановски замах којим се стиже до велелепне и задивљујуће криминалистичке (друштвене) хронике. Crime 101 ипак је добронамерније и мудрије ставити на “тас” наспрам Лопова (Thief), једног од ранијих Манових филмова, уз ограду да је за све време свог филмског рада Барт Лејтон посејао сијасет лако уочљивих трагова који воде управо до та два Манова филма.
Лејтон, дакле, прави пунокрвну и фино избалансирану крими причу меланхоличног подтона, која је урађена по јасној матрици класичних ноар филмова, што и не чуди будући да је званичан темељ била новела изврсног писца тог жанра Дона Винслоуа. Винслоу је свој особени израз пронашао у циљано камернијим поставкама са ширим идејним импликацијама, што свакако јесте пелцер преузет из златног доба ноара. Лејтон, између осталог, разрађује и мотив покушаја прескакања класних/кастинских граница и запрека, чиме се већ надахнуто бавио у својим ранијим филмовима дугог метра – у маестралном документарцу Варалица (The Imposter, 2012) и играном Америчке животиње (American Animals), у којима такође затичемо актере, односно антијунаке, који рефлексно реагују чак и на саму сенку и назнанаку сиромаштва, што их онда нагони на опасне авантуре којима, на дуже стазе, нису дорасли. Овај пут Лејтон то чини у форми углађеног неоноар трилера на подтему пљачке уметнина и драгоцености, са испрва међусобно удаљеним актерима који ће лагано и убедљиво кренути једни ка другима и неумитном чеоном судару како се повест креће према вешто градираном драмском крешенду. Осим тог мањка замаха, Лејтону се овде има замерити и недовољна искоришћеност глумачких величина, што Џенифер Џејсон Ли и Ник Нолти недвојбено јесу, које су добиле премалу минутажу под окриљем филмске приче дуге 136 минута.
Сасвим задовољавајући је и мелодрамски интониран Је л’ ово чудо ради? (Is This Thing On), који под кринком полетне двосатне драмедије доноси убедљиво најбољи и најзрелији досадашњи редитељски рад вишеструког оскаровца и глумца Бредлија Купера. Након неосновано извиканог и награђиваног Звезда је рођена (A Star is Born) и потпуно промашеног и изнимно досадног биопика Маестро, Купер се окренуо брачној драмедији која је у одговарајућој мери онеобичена и оснажена увођењем подмотива изненада рођене страсти ка стендап комедији после распада брака и последичног распада породице. У тој равни је овај Куперов филм посебно зрео и сугестиван, што је појачано изванредно динамичним сниматељским радом директора фотографије Метјуа Либатика (сталног сарадника Дарена Ароновског) и суптилним глумачким надигравањем и надопуњавањем Вила Арнета и Лоре Дерн у улогама супружника којима разлаз не пада тако лако. С тим у вези, један од проблема овог, укупно узев врло доброг и пријатног филма (ношеног органским и нехињеним хумором) извесна је климавост приповедне жиже, јер филм повремено лута између одлуке да ствари сагледавамо превасходно из перспективе главног јунака и настојања да се створи некакав родни егал између мушке и женске супружничке стране. Друга фалинка (а посебно изражена у завршном, трећем чину) одвећ је лабава и, тиме, недовољно убедљива копча између главног аспекта приче и оног њеног крака који се тиче динамике односа супружника и њихово четворо недовољно индивидуализованих пријатеља. Као најупитнија ставка у тој димензији показао се сам Бредли Купер, у непотребно иритантном тумачењу прилично плошног лика најбољег пријатеља новопронађеног стендап комичара без страха и мане. Упркос томе, Је л’ ово чудо ради? лако се и свеукупно складно препоручује као питак и шармантан филмски рад на теме које су зродиле и подоста квалитетнијих и особенијих филмова, а које су у последњих десетак година (барем) једноставно протеране из филмова биоскопског профила.
Извор: Време
