Читам прије неки дан, расписао са један Грађанин, анониман али емотиван. Сметају му црногорски Срби.
Не би му сметали да ћуте и да их је из пописа у попис све мање, него су се нешто разгоропадили и траже нека своја права по Црној Гори, а неће да иду у Србију.
У Србију, мисли он, јер тамо ваљда треба да живе Срби. Ако ће да буду гласни и да се нешто питају. А ако ће да ћуте и да цио вијек гледају како Црном Гором може да влада и да се пита свак осим њих − е онда нема проблема да су ту. Ту негдје…
Елем, у тој ванпланетарној идеологији, по којој Србин може и мора бити само онај који долази из Србије или у њу одлази, наш Грађанин, анонимни а емотивни мудрује овако: „Његош никад није био у Србији − па толико о његовом српству“!
И та мисао иде нитима друштвених мрежа… до незнавених и неписмених, и постаје споменик неокомитске логике: један и један су два.
Зато користим ову прилику да допишем још неку непознату у ову његову једначину здравог мозга.
Његош, дакле, никада није био у Србији, па самим тим не можемо рећи да је Србин. Сљедствено томе морали бисмо добро да се помучимо и да објаснимо какав је то Његош Црногорац ако знамо да он никад није био у Подгорици, у Никшићу, у Бару, у Мојковцу у Бијелом Пољу, у Пљевљима.
Ако томе додамо да је у Боку долазио као иностранац, питам се: куда би нас одвела та и таква накарадна логика анонимних а емотивних грађана који Његоша кроје по географији а не по његовој личној биографији у којој на више мјеста стоји да је себе сматрао Србином и Црногорцем −заједно.
Филип Драговић
