Откад су Аустроугари покушали да разоре врх Ловћена, како би детронизовали Петра II Петровића Његоша из свијести и душе Црне Горе, а пројекат наставили комунистички научници, гурајући Његоша у загрљај Чарлса Дарвина и Карла Маркса, све до ововремених аветиња што би, да су како могли, Његоша послали и у Хад и у Хаг, веће лудости није се појављивало од ове Позивнице коју прилажемо.
Да ли је вијећао неки научни одбор, или је просто неки дизајнер самоиницијативно одлучио да се упусти у реинтерпретацију лика и дјела Петра II Петровића Његоша, овим „ефикасним“ скривањем, да на кажем, бријањем Његошеве браде, то дакако не можемо знати. Његош као да (к)вири иза дизајнерске ролетне, чекајући да га пуште неђе унутра, или је он већ стрпан у неко „унутра“; заточен и чека да га ослободе дизајнер и бербери.
Дочим, без обзира на побуде — можда некакве фобије, можда је неки фетишизам посриједи — сматрам непримјерним да се овом „дизјнерско-берберском“ егзибицијом скрнави Његошево лице и наличје.
Не могу бити разуман, можда је ово нека естетизована бизарност у маниру гласовите Марине Абрамовић. Ако се ради о угледање на ову „свјетску“ умјетницу, онда скоро па да је у реду.
Читава генеза недоличног тумачења и односа према Његошу, па ни ове савремене лакрдије неће моћи да избришу Његошева дјела. Неће у том злокобном науму помоћи ни административна сила којом се покушава Његошев и његошевски смисао пресвести у бесловесност.
Неће Његоша детронизовани из књижевно-духовне свјетлости ни то што су му аманет погазили, ни то што су му кости прематали, ни то што га олајавају испредајући дијагнозе од чега је, забога, умро Владика, од чега је боловао. Није од непросвијећености као његови данашњи бербери, мада то су само потомци оних брица, што су, рекох, још од Аустроугара, фашиста и комуниста, бритвали да некако неутрализју Његоша, да га расрбе, развладиче, расцрквене… јер, једино би, једино тако, скрнавећи бога, могли сјести на „трон неправо узети“.
Милован Урван
