Могао би се човјек зачудити, можда и насмијати томе што се у Данској дјеца узраста од 6 до 16 година уче емпатији све док не види недавни снимак ученичког злостављања наставнице у Трстенику. Развој дигиталне културе и сваковрсних метаверзалних платформи, тзв. друштвених мрежа, није разорно дјеловао само на развој когниције и социјалне интелигенције, већ је допринио стасавању емоционално закржљалих људи, који не само да немају емпатију, већ исказују и социопатске или психопатаке одлике, уживајући у злостављању или патњи друге особе.
Вјерујем да су бројни наставници који би могли свједочити о разноврсним облицима ученичког злостављања, физичког, вербалног, поготово сајбер терора. Међутим, посљедње што би имало смисла и оправдања јесте сада демонизовати младе преступнике. Они нијесу случајно постали такви какви јесу.
Моје скромно искуство наставе у средњој школи показало је да уобичајене педагошке мјере, какве су, упућивање ученика на разговор с педагогом или психологом једва да има икакве позитивне ефекте. Позвати родитеља на разговор чешће отвори само ново поглавље проблема. Проблем се, дакле, не може решавати ни у школи, ни у породици. Потребно је установити неку синергију на тој релацији. Али размишљати попут Данаца, јер колективни проблем се може решавати једино колективним, институционалним, путем. Данци организују тзв. „Klassens tid“ једном недјељно, само један час. Није то губљење времена, већ развијање (само)поштовања и осјећаја за Другога.
Милорад Дурутовић
Извор: Фејсвук
