Пише: Жељко Шапурић
Постоје датуми који не траже тумачење, већ суочавање. Ипак, историја често бира тишину тамо гдје би морала говорити најгласније.
Седмог априла навршавају се 82 године од савезничког бомбардовања Никшића 1944. године, једног од најтрагичнијих догађаја у историји града, у којем су страдали бројни цивили, а материјална разарања била огромна. Иначе, током Другог свјетског рата 1943. и 1944. године, на бројне градове Црне Горе падале су и непријатељске и такозване савезничке бомбе. У 14 црногорских градова страдало је више од 900 људи. Никшић 1944. године свједочи како у великим ратовима мале средине постају колатерал, а животи цивила тек број у статистици. Бомбе, показало се, не праве разлику између фронта и дома, између војника и дјетета.
Сунчано јутро 7. априла, на празник Благовијести, није наговјештавало трагедију. А онда, између 14 и 15 часова, небо изнад града прекрила је ескадрила ловаца-бомбардера.
– Налазио сам се на главном тргу када су се из правца Будоша и Пустог Лисца изненада појавили авиони – свједочио је примаријус др Слободан Никчевић.
Авиони су се у обрушавању кретали ка сјеверу, према Уздомиру. Два су се издвојила, ниско прелетјела град и изручила прве бомбе – међу првим метама био је дворац краља Николе.
Бомбардовање је трајало око пола сата. За то вријеме град је претворен у рушевину.
– Разваљени коловози, изваљена калдрма, разбијено стакло, покидане жице, оборене бандере са којих су висили дјелови покућства и одјеће – забиљежио је Никчевић.
У тој „киши“ бомби није погођено ниједно њемачко утврђење.
Према непотпуним подацима, погинуло је најмање 176 људи, рањено 209, док су читаве породице збрисане. Међу жртвама било је и 18 јединаца. Срушене су 52 куће и зграде, а оштећени бројни објекти, укључујући градско гробље и Цркву светих Петра и Павла из ИX вијека. Међу њемачким војницима – тек неколико рањених.
Напад је био усмјерен на уже градско језгро.
Према извјештају Приморске оперативне групе, 7. априла Никшић је бомбардовало 20 авиона, а дан касније још 15. Град је поново бомбардован и 24. августа исте године, када је девет авиона РАФ-а избацило бомбе са висине од 3.000 метара.
Савезничке бомбе уништиле су и оштетиле бројне објекте од историјског и архитектонског значаја, укључујући старе хотеле „Никшић“ и „Европа“, основну школу, дворац краља Николе, као и приватне куће, попут виле др Мирка Лучића – прве у граду грађене од армираног бетона.
Ни на један њемачки објекат није бачена бомба
Јован Гардашевић, тада млади скојевац, посматрао је разарање са узвишења изнад града.
„Мислили смо да ће гађати њемачке положаје. Умјесто тога, засули су улице и куће, па наставили митраљирање.“
Наводи и потресне детаље: уништене породице, десетине мртвих на једном мјесту, страдале избјеглице чији број никада није утврђен. Најпотреснији призор забиљежен је сјутрадан – бомба је пала на гробље док су грађани сахрањивали жртве претходног дана.
„Ни на један њемачки објекат није бачена бомба“, закључио је Гардашевић.
У народу се тада говорило да је бомбардовање изведено на захтјев партизанског руководства, али је Јосип Броз Тито, у изјави за Асошијетед прес, навео да је савезничко ваздухопловство „значајно помагало борбу против непријатеља“.
Свједоци, међутим, памте другачију слику.
– Бомбе су падале свуда, куће су се рушиле као од папира, а рафали косили људе – присјећао се Милета Радовић, који је тога дана бјежао према Бистрици.
Град који су затекли наредног дана био је, како је казао, „више него сабласан“ – чаршави су висили са стубова, а мртви су током ноћи сахрањивани на брзину.
Мурал отворио фестивал: Никшић постаје галерија на отвореном
Јеврем Шаулић упутио драматичан апел Црвеном крсту
Само неколико дана након разарања, предсједник Општине Јеврем Шаулић упутио је драматичан апел Црвеном крсту:
„Јављам читавом свијету из бомбардованог Никшића… да су савезници напали наш мирни град… Енглеско-амерички бомбардери не само да су разарали најтежим бомбама, већ су митраљирали цивилно становништво… У Никшићу нема индустрије, нема саобраћајних чворова, нити њемачких снага… Нека погледају своја гнусна дјела.“
Ни деценијама касније, многима није било јасно зашто је Никшић бомбардован.
– У кафани Кнежевића погинула су 32 човјека. Сједјели су и играли карте. Од Њемаца – један рањен – свједочио је Радовић.
Слична свједочења оставио је и Мишо Глоговац, који је чуо упозорења о бомбардовању, али није вјеровао да ће „савезнички“ авиони ударити на град.
Слично су свједочили и други преживјели. Књижевник Вито Николић записао је да „ниједна од стотинак бомби није погодила непријатељски циљ“, док је у једној затворској ћелији погинуло осам жена.
Оно што је остало иза овог бомбардовања није само рушевина града, већ и рушевина једне илузије – да су сви који долазе под ознаком „савезник“ нужно на страни народа.
Извор: Дан
