Пише: Николас Малдер
Превод: Милош М. Милојевић
Једна историјска црта о експропријацији
Године 1960. три планинске острвске нације изразиле су своју економску независност. Осим почетног слова у именима на енглеском језику – C – оне деле упадљиве сличности. На сва три острва дуготрајно су биле размештене америчке и британске војне базе, али су онда на власт ступили националистички лидери левичарских склоности. Њихове нове владе су национализовале власништво и спровеле земљишне реформе.
Упркос томе што су смештене на различитим континентима, трио острвских република се самоодређивао као део Глобалног Југа и све су постале активне чланице Покрета несврстаних који је наредне године оформљен у Београду. Међу њима, две земље чија је експропријација отишла најдаље суочиле су се са економским санкцијама Сједињених Држава, но упркос томе одлуке њихових социјалистичких влада оставиле су вишедеценијски траг.
Куба, Кипар и Цејлон (како се Шри Ланка називала пре 1972. године) показују неке запањујуће сличности. Али агенде преображаја власништва које су спроводиле владе у Хавани, Никозији и Коломбу имале су врло различите политичке исходе.
Лидер Шри Ланке Сиримаво Бандаранаике, кубански председник Освалдо Дортикос и кипарски лидер архиепископ Макариос на југословенском постеру за инаугурациону конференцију Покрета несврстаних у Београду 1961. године
Кубанска револуција отпочела је као оружани устанак у Сијера Маестри који су предводили Фидел Кастро и Ернесто „Че“ Гевара. Њен врхунац је био пад Хаване јануара 1959. године. Пет месеци касније револуционарне снаге усвојиле су земљишни закон којим су експроприсани земљишни поседи површине веће од 400 хектара (1.000 јутара). Ово ограничење је намерно високо одређено како би се изузели многи мањи и средњи фармери који су подржали побуну. Од већих експроприсаних имања, мали пољопривредници беземљаши добили су следовање од по двадесет седам хектара. Кубанска земљишна реформа била је највећа реформа ове врсте на Западној хемисфери, пошто је прераспоредила више од једне трећине острвског пољопривредног земљишта.
Имовина у страном власништву показала се као реметилачки чинилац у нарушавању кубанских напетих али одрживих односа са највећим страним инвеститором, Сједињеним Америчким Државама. Земљишна реформа је била оно што је изазвало серију потеза и контрапотеза економске присиле. Пошто нису били кадри да реше спор који је настао око накнаде за највеће заплењене плантаже шећера које су биле у америчком власништву Кастро и Гевара су се обратили комунистичком блоку за помоћ и трговинске споразуме. Када је нафта добијена у трампу за кубански шећер пристигла у Хавану на лето 1960. године, рафинерије које су биле у западном власништву одбиле су да је прераде. То је на крају навело револуционаре да запоседну постројења за рафинирање.
Ајзенхауерова влада у САД сместа је као одмазду обуставила куповину кубанског шећера. Све радикализованији, Кастро је национализовао све страно власништву у јулу 1960. године. Иако је успео да испослује споразуме о компензационом намирењу са већином европских влада које су биле укључене, САД су одбиле да прихвате кубанску понуду и уводиле су све снажније економске санкције које су се до 1962. године претвориле у потпуни ембарго. То је блокада (bloqueo ) која уз неке измене траје до данас.
***
На Кипру, борбу за независност од Британије предводио је први председник земље грчки православни архиепископ Макариос који је преузео власт у августу 1960. године. Сложена личност која је била истовремено и револуционарни клерик и конзервативни ревизиониста, Макариос је настојао да изманеврише комунистичку партију АКЕЛ одржавајуће трговачку класу задовољном и блиско сарађујући са синдикатима[i]. Зато што је Макариос био истакнута личност у Покрету несврстаних, неодступно одбијао деловање НАТО на Кипру и прокламовао земљишну реформу као део Петогодишњег плана многи амерички званичници су га погрешно сагледавали као радикала који је наклоњен Совјетском Савезу[ii]. У вашингтонским круговима се говорило да би Кипар могао постати „медитеранска Куба“ вођена „Кастром у мантији“[iii] Тројица америчких председника, Кенеди, Џонсон и Никсон су били врло сумњичави у вези са кипарским положајем на међународној сцени током шездесетих година двадесетог века.
У ствари, Макариос је спровео врло мало национализација. Делимично и због тога што је увидео како може да врши прилично ефикасну контролу кипарске економије кроз корпорацију на чијем је челу сам био: Кипарску архиепископију. Преко подружних компанија, православна црква је била највећи поседник на острву, као и власник превасходног удела у банкарству, производњи и туристичком сектору, па чак и у винарству и рударству.[iv]
Трећесветска фаза кипарске политике вођена шездесетих година нагло је прекинута спољном интервенцијом. Макариоса је збацио десничарски пуч спроведен у јулу 1974. године чије је извођење подржао озлоглашени грчки војни диктатор Димитриос Јоанидис. Пуч је претходио општој турској инвазији на север острва. Ово је изазвало кратак али жестоки рат који је расцепио острво на два дела чиме је отпочео најдужи европски замрзнути конфликт. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, опојна мешавина обавештајних операција Совјетског Савеза на измаку и кретање међународног капитала на крају је претворила Кипар у чвориште офшор банкарства и рај за светске инвеститоре. Исходиште је необична мешавина радикалне политике и меркантилног глобализма. Кипар је имао првог изабраног комунистичког шефа државе у Европи – Деметриса Кристофиаса из партије АКЕЛ који је председавао земљом између 2008. и 2013. године – али је такође озлоглашено место пореских утаја, избегавања санкција и магловитих финансијских договора.
***
Извођач главне национализације током 60-их и 70-их година двадесетог века на Цејлону била је прва жена премијер: Сиримаво Бандаранаике. Будистичка аристократкиња изузетне одлучности и застрашујућег начина деловања преузела је предводништво шриланчанске Слободарске партије као четрдесет четворогодишњакиња након што је њен супруг, први премијер земље С. В. Р. Д. Бандаранаике страдао у атентату. Цејлонски социјалистички предводник био је један од оснивача Покрета несврстаних на првом самиту у Београду 1961. године.
Међутим, њена развојна политичка агенда била је угрожена уобичајеним проблемом: недостатком стране валуте. Како би економисала увоз најважнијег добра, нафте, Бандаранаике је оформила националну нафтну компанију која је добила монопол на куповину, продају и дистрибуцију нафте у земљи. Онда је 1962. године национализовала имовину Шела, Еса и Калтекса, вредну отприлике укупно осам милиона долара, што је изазвало међународну огорченост.[v]
Експропријација на Цејлону изазвала је вашингтонску одмазду. Хикенлуперов амандман (Hickenlooper Amendment) Закона о страној помоћи из 1961, назван по републиканском представнику из Ајове који га је предложио, умањио је америчку развојну помоћ државама које експроприрају америчку имовину без „адекватне компензације“. Законски акт је био одговор на кубанску експропријацију америчких компанија 1959-1960: али острво које је предводила Бандаранаике било је прва земља после Кубе која је трпела последице његовог усвајања. Слично Ирану 1951-1952. и Куби после 1960. Цејлон је био мета привременог нафтног ембарга које су спровеле западне компаније 1964. године, принуђујући Коломбо да прибавља гориво из Египта и из Совјетског Савеза.[vi]
Покушај Бандаранаике да национализује највећу националну новинску компанију довео је до њеног изборног пораза на изборима 1965. године од противника наклоњенијем пословним круговима, који је обећао да ће исплатити обештећење за конфисковане западне нафтне компаније. Али када је доајенка шриланчанског социјализма поново изгласана на власт 1970. године, наставила је са национализацијом непоколебљивом вољом. Банке, осигуравајуће куће, школе, рудари графита и драгог камња и најважнији увозни и извозни послови стављени су под државну контролу. Када је усвојен њен Закон о земљишној реформи 1972. године, Бандаранаике је учинила симболичан потез тако што је предала хиљаду јутара породичног земљишта.[vii]
Иако су плаћене накнаде за експроприсано земљиште, Бандаранаике је углавном развластила своје конзервативније политичке противнике. Након што је највећи део плантажа чаја, гуме и кокоса – који су укупно чинили 76 одсто извозног дохотка – национализовано 1975 ,.године, само су туризам, текстилна индустрија, производња хране и пића, и узгајање пиринча остали у приватном власништву.[viii] Када се погледа број експроприсаних компанија Шри Ланка под вођством Бандаранаике је током 70-их година 20. века била без премца.[ix]
***
Економске национализације 50-их и 60-их година 20. века биле су истакнуто обележје пре свега несврстаних земаља. Бинарност Хладног рата између капитализма и комунизма није био најважнији водич како ће државе третирати имовину у домаћем и страном власништву. Важније је било разматрање о томе колико снажно теже да остваре националну жељу за аутономном развојном путањом у брзорастућој светској економији којом су и даље доминирале богате западне земље.
Експропријација имовине много је мање јасно идеолошки одређена пракса него што се уобичајено мисли. У периоду након Другог светског рата постала је заједничка техника постколонијалних држава и изградње нација међу разноликим националним елитама, од комунистичких револуционара до јапанских бирократа, латиноамеричких генерала до арапских социјалиста и од хиндуистичких патриција до будистичких племкиња. Постојало је уверење подједнако у Првом, Другом и Трећем свету да институт и дистрибуција приватне имовине није ни неизменљива нити неповредива. Једино питање је било којој сврси би требало да послужи њено ограничавање. Ово све снажније исказивање политичке моћи државе и партија различитог идеолошког опредељења над власништвом је нешто што је у наше време у поновном порасту.
Извор: Weltinnenpolitik
[i] Demetris Assos, Makarios: The Revolutionary Priest of Cyprus (London: I.B. Tauris, 2018), стр. 16, 34, 41, 208.
[ii] “Makarios Sets Up 5-Year Plan; Relies Heavily on Western Aid,” The New York Times, 11 March 1961, стр. 4.
[iii] Тејлор Бечлер, некадашњи амерички амбасадор на Кипру (1964-1969), пред Комитетом за безбедност америчког Конгреса, U.S. Intelligence Agencies and Activities: The Performance of the Intelligence Community (Washington: GPO, 1975), стр. 763.
[iv] Christopher Hitchens, “Détente and Destabilization: Report from Cyprus,” New Left Review I/94 (новембар-децембар 1975), стр. 63; Victor Roudometof, “Les Activités Économiques de l’Église Orthodoxe de Chypre,” Archives de Sciences Sociales des Religions 158 (јануар-март 2019), стр. 107-124.
[v] Chittharanjan Amerasinghe, “The Ceylon Oil Expropriations,” American Journal of International Law Vol. 58 No. 2 (April 1964), стр. 445-450.
[vi] Noel Maurer, The Empire Trap: The Rise and Fall of U.S. Intervention to Protect American Property Overseas, 1893-2013, стр. 332-336.
[vii] James Jupp, “Democratic Socialism in Sri Lanka,” Pacific Affairs Vol. 50 No. 4 (зима 1977-1978), стр. 632-633.
[viii] Central Bank of Sri Lanka, Economic Performance, Problems and Policies–1975, стр. 30.
[ix] Charles R. Kennedy, “Relations between transnational corporations and Governments of host countries: a look to the future,” Transnational Corporations Vol. 1 No. 1 (фебруар 1992), стр. 73, табела друга
