Недопустиво је да држава која претендује на демократију, на европске културне и друштвене вриједности пружа легитимитет списатељској тровачници Андреја Николаидиса – да га деценијама апанажира, мази, пази и сервисира наградама, признањима, па и ћутањем о његовим колумнистичким изведбама србофобије и апорофобије.
Он, истина, може да мрзи кога хоће, али да подстиче и шири вјерску и националну мржњу, па да за то још бива хваљен и награђиван од државе којој својим јавним дјеловањем наноси несагледиву шету, може се сврстати у антологију политичких апсурда.
Доскора је Николаидис своју мржњу по Црној Гори ширио некако парцијално, мрзећи само неке црногорске градове. Сада већма за његово мрзитељство (које само он третира као интелектуални став и само он, и њему сродни, камуфлира причом о слободи говора) нема више поштеђених градова ни села, будући да његов недавни десант на Његоша не можемо другачије цијенити него као иживљавање над суштином црногорског бића.
У некој држави којој је заиста стало до своје државности и достојности Андреј Николаидис би могао добити једино статус истакнутог државног хулитеља. Но, у Црној Гори он добрано ужива статус урбанизованог бога, те не би било чуда да се ускоро Његош изопшти из књижевног канона и календара државних празника, како би се на његово мјесто устоличио један урбанизовани књижевни колос, какав је Николаидис.
У самој Уредби о критеријумима за додјељивање статуса истакнути културни стваралац, у чл. 3, стоји сљедеће:
Статус истакнути културни стваралац не може се додијелити стручњаку у култури који се недостојно односи према Црној Гори или њеном државном, културном или националном идентитету.
Према томе, питање за јавност, културну и интелектуалну, питање за Министарство културе и медија, могло би се формулисати само на један начин:
Да ли је јавно блаћење и понижавање владике и пјесника Петра II Петровића Његоша, исказано тровачком реториком Андреја Николаидиса − „Његошева квазифилозофска мастурбација над судбином нације и вјере“ – исказ достојанственог односа према Црној Гори, њеном културом, државном и националном идентитету!?
Није да се Министарство није замислило! Размотриће, бар тако обећавају, могућност да се измијени Уредба о критеријумима и начину додјељивања статуса истакнути културни стваралац и уведе укидање те титуле, те да се убудуће неће „сарађивати и давати додатни простор онима чији говор води подјелама, екстремизму и додатном заоштравању односа у друштву“. Па тиме би једино одали признање Николаидису, јер испада да због његове бласфемичне колумнистике, сви остали, прошли и будући, ствараоци у Црној Гори никада не би имали прилику уживају статус истакнутог културног ствараоца.
Умјесто да се уведе санкција због сваковрсних сагрешења једног списатеља, Министарство културе размишља да казни све културне ствараоце.
Када би се србофобија елиминисла из Николидисовог колумнистичко-књижевног опуса он би остао само један невидљиви човјек, што само говори на чему се, заправо, заснива његова слава и (по)етику.
Али када би се Николаидису одузеле државне награде и апанаже, онда би се могло повјеровати у обећање Министарства да се неће „давати додатни простор онима чији говор води подјелама, екстремизму и додатном заоштравању односа у друштву“. Па зар таквима треба држава да пружа било какав, а камоли „додатни“ простор!?
Милорад Дурутовић
