Пише: Никола Маловић
Главна тема свих разговора на нашој обали овога љета је била Србија. Из разумљивих разлога.
Прошлог пута пријавио сам на овом мјесту како је љетујућим људима видно пао камен са плећа, преласком границе нас са нама и силаском на обалу, јер су једни на седам дана, а други на мјесец, утекли из хаоса, али са – ах – сазнањем да се у још већи хаос морају ипак да врате.
Посао зове, школе зову, мора се…
Приморац је стекао вјештину да осјети тачан дан преласка предсезоне у сезону, посебно те фамозне јулске дане око Петровдана када увијек почиње шпиц, но тренутак преласка сезоне у постсезону може да види свак, по кретању мора туриста опозитно, уз хералдички звук точкића на коферима.
Писао сам у роману „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 12 издања), како се смрт паганске богиње сезоне проглашава концем августа сваке године у Котору током Бокељске ноћи, па је тако било и у суботу 23. августа 2025.
Традиционална фешта са статусом нематеријалног културног добра, која у ионако загушену туристичку меку с мора и копна доведе хиљаде додатних поклоника свјетла, музике, течности и хемије – који у недељно рано јутро оставе иза себе океан излучевина и смећа – дубоко је укоријењена, јер датира с краја 18. вијека.
Которани и Бокељи памте Феште над фештама, што је синоним за Бокељску ноћ, као ону којој је 1936. присуствовао британски краљ Едвард VIII, и ону из 1959. којој је био назочан суверен СФРЈ, Јосип Броз Тито.
Буде тако Фешти над фештама које се запамте, понекад и по духовитим наградама, као 2024, јер први дио спектакла почиње дефилеом маскираних барки у обасјаном акваторијуму пред градом чији почеци сежу до историјске таме. Иако Котор, за разлику од Херцег Новог, никад није био освојен од стране Турака, данас јесте, јер је официјелни језик трговине у Старом граду турски, што су Которани препознали градећи првонаграђену барку-маску хумористички названу „Фетива махала“, једним романизмом и једним турцизмом, у значењу – истинска, права махала. Барка је носила контуре Которске катедрале и Сат куле, турски ћилим, а у пловилу су биле жене с буркама и мушкарац са турбаном. Ако неко на Приморју зна да прцне власт, онда су то Которани, никад Новљани, фетиви Срби. Ове је године љетњи карневал зауставила полиција, јер су се Которани наругали Славену Радуновићу, директору озлоглашеног по монополу јавног предузећа Морско добро, јер је тај Србин натукнуо како би народ Боке могао да се на референдуму изјасни против останка Боке Которске на листи Унеска, листи нематеријалне културне баштине – зашто? – зато да би се без препрека могло да гради уз обалу још. Которани и Бокељи рекли су том географском Црногорцу да управо то што се Которско-Рисански залив налази на листи Унеска туристе и доводи у Залив!
Друга велика тема на Бокељском приморју и оно мало Црногорског, од Бара до Улциња, била је Украјина, и са њом повезана судбина поларизованог свијета. Опазио сам да посред жарког љета, између доручака, одлазака на плажу, ручака, купања поновљених, вечера, излазака, секса чак и између гнома и аутомата, некмоли између младића и дјевојака, те гледања и слушања… изложби, концерата, промоција, музичких, филмских, православних и иних фестивала, људи вјерују, ваљда зато што желе да мир коначно побиједи – у то да сусрет на Аљасци између Трампа и Путина представља вододелницу, да је био историјски.
Сусрет између Путина и Трампа на Аљасци можда вјештачка интелигенција већ сада меморише и препричава као историјски, али он неће донијети мир Русији. Ратни је замајац кренуо, количина проблема Колективног запада превазилази моћ сваке појединачне владе да их ријеши, па је боље дати мигавац лијево, а скренути десно. Умјесто да због народног незадовољства имају устанке широм Европе, тамошњи се амерички квислинзи свим медијским силама труде да на Русијској федерацији и даље стоји мета. Ка границама Русије да гомилају трупе. То на наше очи поново чини Њемачка, која лишена економске независности минирањем Сјеверног тока 2, цивилну индустрију конвертује у војну. За чије шварцвалдске бабе здравље? Не улажу се милијарде евра у рат да би се на пола те једносмјерне улице рекло идемо назад. Не, иде се увијек до краја. Нашег краја, или краја нашег противника, свеједно.
Трећа, рекао бих, општецивилизацијска тема била је судбина Палестинаца у Гази. Не једном су ми саговорници климали главама у обје зенице када бих поменуо да ми на нашој обали, у шпицу сезоне, у мору плаветнила, уживамо у чарима ипак не прескупог града Херцег Новог, основаног 1382. због трговине сољу, а да за све то вријеме, у исти час, умиру десетине Палестинаца од глади и жеђи. Од жеђи, јер се без великих пара море не може претворити у воду, десалинизацијом.
Нема више тајни, па је тако свима знано да на мјесто на коме хуманитарним чудом дође храна за конц-улогоренике срушеног појаса на коме је живјело милион и по Палестинаца, израелска војска испали ракету и све их побије. Израел их види као животиње.
Побједа Израела крије се у маестралној геополитичкој стратегији да све, апсолутно све, арапске честице држи разједињењима, а турски и ирански ентитет, под политичком чизмом.
Како ствари стоје, Израел може етнички да очисти не само појас Газе, него и цијелу Западну обалу – на путу стварања Великог Израела. Цијела је прича есхатолошка, а Израел чика. Ево нас како на очи цијелог свијета чинимо геноцид, и? Наш је, дакле, закључак да посад и џамију Ал Аксу и Куполу на Стијени можемо да дигнемо у ваздух – једнако се муслимани, шиити и сунити, не би ујединили. Јер, ако се нису ујединили због очигледног геноцида над Палестинцима у Гази, што би се ујединили због рушења треће светиње у муслиманском универзуму?
Прва тема свих разговора на нашој обали овога љета је била Србија. Разумљиво, рекло би се.
Све очи упрте су у Београд. Неријетко се чуо позив на „пумпање“ и по обалним кафићима. Из чиста мира, чуле су се и пиштаљке по приморским градовима иако их све дебља граница дијели од Србије.
Протести се, канда, могу прелити, као што се вода вазда прелива у спојеним судовима.
Нужност смјене ненародног режима не значи нужно и долазак народне власти на чело. Добро би било устати зарад некога, а не против некога. У супротном, нити знамо што нас чека, нити можемо ставити руку у ватру да ће Мурта према западним колонизаторима бити гори. Но, кап је прелила чашу, и више нема назад.
Запад ће српским пендреком да испровоцира Србе да опет дођу под пендрек у западном власништву.
Чему онда устанак? Исто чему и они луди Шпанци искачу пред бикове. Исто чему и народ у Травничкој хроници мора да попизди с времена на вријеме.
Они који знају да је логика такова, режирају Битку у Косовској, или некој другој улици, или неким другим улицама, или неким другим државама којима је Косово тоже дио срца, и – као богови с Олимпа – одозго посматрају што у међусобним зађевицама зарад шаке долара чине српски и ини мрави.
Стога,
Пазимо…
Извор: Печат
