Пише: Никола Маловић
Напустио нас је један од најособенијих савремених медитеранских сликара, Војо Станић, у 101. години.
Срели смо се свега неколико пута у животу, увијек у Херцег Новом, или у кружоку у коме је недељом „предсједавао“ у Градској кафани, или у градској луци Шквер, а посебно смо вријеме провели, потпуно сами, у Врту куће Нобеловца Ива Андрића, док смо као писац и сликар чекали тадашњег предсједника Србије Бориса Тадића да се дружимо и причамо. Сјећам се да је Тадић каснио, па сам вријеме искористио да Воју Станићу поставим 1382 брзинска питања, неку врсту интервјуа, од којих је питања једно било од врсте чији одговор треба слиједити.
Наиме, питао сам, да ли је истина да сваког дана поједете за објед само један пјат, па шта год било у том пјату, чорба или месо с прилозима, или нешто треће? Тачно је, потврдио ми је Војо Станић. Од тог тренутка настојим да и ја једем тако, и успјећу, једног дана.
Војо Станић ми је написмено дозволио да мотиве неких његових слика могу да користим како за насловне стране властитих, тако и за насловне стране књига у издању херцегновске Књижаре Со. Тиме ме Војо Станић задужио поприлично, уз ријечи: „Биће ми задовољство!“ Хвала на томе гесту, велики Мештре.
Регата, (Фото: РТС ОКО)
Преко двије деценије слушам од посредника, од људи који су с њим причали, тога дама, или прошлог дана, или прошле сетемане, како је Војо Станић „од здравља“, и што је рекао Војо Станић, премда је и на велике теме говорио као да су мале. Био сам на промоцији можда најбоље фотомоногарфије о Воју Станићу, представљене тог љета на херцегновском Тргу од књиге, која се одржала без Воја Станића. Нико му, боме, није замјерио, јер је тада већ био пасао љето деведесето, па смо уживали и радовали се што доље на Шкверу, недалеко од сајамске вреве, жив, стоји сликарски симбол не само Херцег Новог.
Одједрио је, дебото, овај медитерански сликар. Нека му је мирно море.
Извор: Стање Ствари
