Пише: Никола Маловић
Буде тако славних а трагичних људи који ма шта да су у животу узели да чине – не би престали да буду трагични, осим што можда не би били славни.
Његош је са мало година постао и духовни и световни владар мале Црне Горе, која је у то вријеме била управо острво слободе унутар Отоманског царства.
Јуноша међу монасима, начитан међу неписменима, натпросјечан у мору осредњости. Принц у мантији.
Његов „Горски вијенац“, нашу најпознатију књигу, штампале су до сада небројене издавачке куће. Дуго сам би о у дилеми по чему би ново херцегновско издање требало да буде посебно, имајући у виду да Књижара Со с дозволом насљедника баштини традицију најстаријег регионалног књижарства и издаваштва: Јово Секуловић, који је 1898. г. на пјени од мора основао класичну књижару, штампао је „Горски вијенац“ чак четири пута: 1913, 1921, 1922. (на латиници) и 1939. године.
Традицију обалног објављивања „Горског вијенца“ ваљало је стога наставити. Дуго нисам имао одговор на питања да ли штампати фототипско издање „Горског вијенца“ из 1847. године, или „Горски вијенац“ преписан руком, или двојезично издање, или издање паралелно на ћирилици и латиници, или пак неко пето…
Два и два повезао сам на релацији Црна Гора – Бока Которска, када сам возећи ауто доживио провиденцу, схвативши да је најлогичније издати специјализовано – управо Бокељско издање (за библиофиле и колекционаре, али и за народ) – посвећено школовању младог Рада (Томова Петровића) у Херцег Новом – и боравцима потоњег владике Петра II Петровића Његоша у Боки Которској. Враћао сам се кући са све осмијехом, јер ми се разведрило понад главе…
Ни једна нам друга књига не нуди кључеве за тумачење свих Црних Гора осим „Горског вијенца“, и ваљда је зато (архаични језик оставимо ли по страни) „Горски вијенац“ тако тежак за варење.
Глагол сам одабрао намјерно.
Каже апостол Јован: „И узех књижицу из руке анђелове, и изједох је; и бјеше у устима мојима као мед слатка, а кад је изједох, бијаше грка у трбуху мојему.“ Читање слатког „Горског вијенца“ обавезује, а с обзиром да живимо у временима када се од помињања слободе многим робовима глобалног поретка подиже желудац, није чудо што се на највећег међу Црногорцима који опасно и баш често србује – гледа као на горак плод.
Његош не упире прстом на савјест нације, него прст полаже на стихове који на савјест треба да подсјете, да свак може да прочита, да му се не соли памет са стране, него да сам види што је пјесник хтио да каже. Премда, Његош је предвидио и категорију ђака упорних у жељи да не прогледају читајући: „Будале су с очима слијепе, / које виде, а залуду виде.“
„Горски вијенац“ почиње хамлетовском дилемом владике Данила. Он стоји на врху Ловћена и пословично више види него они под брдом. Мори га преужасна брига: шта да ради?! Јер, ако крене против дојучерашње браће која су примила вјеру Империје – ући ће у братоубилачки рат! А ако којим случајем не крене, онда ће сва Црна Гора да потпадне под идеологију Империје, и од дивне, слатке слободе неће остати ни стрва.
Јунаци „Горског вијенца“, сад већ митски Црногорци, баштиници вјере прађедовске, крећу у борбу, и побјеђују, уочи Божића.
Жанровски, црногорски је владика написао филозофско-теолошки еп у драмској форми. Да превод Библије којим случајем није стигао до Црне Горе, довољан би био „Горски вијенац“.
*
Његош је – оивичен Црном Гором без икаквих школа, без правих путева, без икакве инфраструктуре и значајнијег облика привреде – испјевао мисли које се од Хомерових или Есхилових разликују само по томе што су хришћанске.
Бокељски ђак, Петар II Петровић Његош, научио нас је лекцијама о борби за слободу. Ко год каже да су лекције превазиђене, да то више нису она времена, да нема Турака, на симболичној равни није рекао ништа: поново се од нулте надморске па до ловћенских висина одродило плахо и лакомо.
Замке су по временима растегнуте увијек исте.
Или љубиш слободу или мислиш да си зарадио њеном продајом.
Готова формула.
Извор: Стање Ствари
