Пише: Мила Милосављевић
За четврт вијека написао сам 18 књига, разних жанрова – фотомонографију о 80 година Бродоградилишта у Бијелој, фотомонографију „Херцег Нови – Град са 100.001. степеницом“, са 535 фотографија у декириковској перспективи, потом је настала књига „Андрић и ђаво“, жанровски фото-новела у драмској форми, па текст сад већ незаобилазне „Бокешке бојанке“… Окушати се у различитим жанровима и формама куражи писца да се разиграва чак и на оним пољима спрам којих није имао интересовања на почетку каријере. Јести лебац од писања није лако, али је могуће, каже Никола Маловић, у интервјуу за „Дан“. Нашег саговорника затекли смо у припремама за пут на Међународни сајам књига, гдје ће се сусрести са читаоцима и потписивати своје књиге.
- Како доживљавате велики празник књиге под куполама Београдског сајма?
– Београдски сајам књига је незаобилазна сезонска фешта у част писане ријечи, када много тога изгледа оптимистичније у земљи која се опет бори да опстане. Бити годинама „с оне стране штандова“, запричан са готово свим јавности знаним издавачима, са свим колегама, домаћим писцима, новинарима, значи да су се остварили сви снови Николе Маловића, некадашњег студента Филолошког факултета.
- Прошле сте године прославили 25 година књижевне каријере и за то вријеме сте имали само три промоције у главном граду Црне Горе, у Бару једном и нигде више, не рачунамо ли Боку Которску. Како је то могуће?
– Ради се о становитом парадоксу, јер црногорској је јавности познатије моје дјело од тога како изгледам и звучим уживо. За Куртине владавине сва ми је црногорска врата затворила прва реченица романа који ме прославио, будући да „Лутајући Бокељ“ почиње овако: „Још увијек мислим на српском“.
Вара се свак ко мисли да је мислити на српском престало да буде проскрибовано, забрањено. Постаће опет.
- Да ли у том смислу присуствујемо паузи у односу на оно о чему говори најкоментарисанија прва реченица у савременој српској књижевности, прва реченица романа „Лутајући Бокељ“?
– Да. Након паузе у којој је унијета тробојка у кабинет Предсједника Скупштине, све ће се наставити по старом. Пуштени смо на миру неко вријеме, док још траје сјећање на литије, али по утапању Црне Горе у море НАТО-а, по ножевима у леђа које смо, извињавам се, колективно забили најближој браћи, може ли ико смоћи снаге да, нпр. српски језик прогласи званичним, врати историјску тробојку, химну, те се челичним запрљањем уједини са Србијом во вјеки вјеков?
- Може ли?
– Зависи од тога хоће ли Русија успјети да промијени геополитичку парадигму. Побједа у рату у Украјини не значи и побједу над вампирском тежњом Колективног запада да до конца живе на рачун свих источних и јужних народа свијета. Док се пале сва историјска жаришта на Блиском истоку, парламентарна Србија је изгласала да сама себе убије копањем литијума. Патријарх који нема ништа против, судећи по изјавама, да папа посјети Србију, једини је који још може да спаси највећу од свих својих земаља, Србију. Тиме би и нама помогао. Да ли ће, не вјерујем да ће бити ваше следеће питање.
- У свијету који на наше очи гори, гдје је место правој или лијепој књижевности?
– Мислим да је ово највеће питање које тренутно мучи творце праве илити лијепе књижевности. Од 100 писаца, праву књижевност има знање и умијеће да твори 2-3% умјетника.
Само такве бисмо смјели да називамо књижевницима. Одавно говорим, књижевност мора и да подучава, а не само да забавља. Задатак савремене књижевности, просијемо ли оне који желе да зараде паре темама за у сваку кућу, требало би да буде одговор како да живимо ако прежимо употребу тактичке нуклеарне бомбе.
- У једном сте тексту спекулисали гдје бисте то вољели да живите да не живите у Херцег Новом. Написали сте да би то требало да буде нека европска земља, можда Португал, неки мали град на обали, у коме бисте отворили класичну књижару. Но, Ви сте оснивач тренутно једине преостале класичне књижаре у Црној Гори, зар не?
– Јесте, и та ме чињеница обавезује, уз шалу о евентуалној промјени географије, не и занимања, посебно стога што смо ове године обиљежили 20 година постојања херцегновске Књижаре „Со“. Мислим да у историји никад на нашим просторима није постојала књижара, али и издавачка кућа са већим избором књига на морске, поморске и бококоторске теме.
Извор: Дан
