Текст турског нобеловца о земљотресу који је Данас добио посредством Геопоетике, његовог српског издавач
Девојчица тужног погледа имала је можда десет-дванаест година. Загледана у камеру мобилног телефона, скоро да се уопште није померала.
Kад се и помери, покрети су јој били некако тешки. Човек који снима видео, у тренутку кад је угледао девојчицу радосно и узбуђено је повикао: „Овде има неког! Овде имааааа неког!“
Али на крик човека с телефоном и укљученом камером нема ко да одговори… Ту су само тишина снега и оловна светлост. Они су у једном месту на југоистоку Турске које су два земљотреса јачине 7,7 и 7,6 степени сравниле са земљом.
Човек са камером сада прилази девојчици која је од груди на доле притиснута хрпом бетона. Очигледно се не познају.
„Можеш ли да се помераш?“
Девојчица слабашним гласом рече: „Не!“ Ипак, у њеним очима тињала је нада, јер је глас који је полако губила ипак неко успео да чује. Прошло је пола дана од када је први земљотрес у 4 сата ујутру ударио. Ускоро ће пасти вече.
„Можеш ли да помераш ноге?“
Девојчица не одговара на ово питање. На лицу јој се појављује израз као да нешто крије, да се стиди своје кривице или недостатка. Ни човек с мобилним телефоном не понавља своје питање.
„Јеси ли жедна?“
„Хладно ми је…“ рече девојчица и ућута.
Снег који је повремено падао у току ноћи и јутра прекрива рушевине зграда од по петнаест-шеснаест спратова као и оних од два-три спрата које су се срушиле за три до пет секунди, скрива сав бол земљотреса, оне који су погинули као и оне који тренутно умиру.
Разуме се да је човек који је снимао видео мобилним телефоном у тој тишини био неодлучан. Не може сам да извуче девојчицу тужних очију и тужног погледа из те страшне, уске гомиле бетона. Обоје су сада заћутали.
Поглед девојчице је отупео, на лицу јој се виде умор и бол.
„Чекај сад ту, идем одмах да ти доведем помоћ. Извући ћемо те одавде.“
Али глас човека с мобилним телефоном је несигуран. Највероватније је у питању предграђе потпуно уништеног града. Никаква помоћ није стигла јер су путеви и мостови уништени. Највероватније неће ни стићи у догледно време.
Људи који су ту живели, они који су се спасили из својих домова уништених у снежној и тамној ноћи и остали преживели срећници вероватно су отишли негде другде да се склоне од хладноће. Нема никог ни да тражи ни да се распитује, вероватно зато што нема других преживелих из ове куће.
„Не иди!“ каже на крају девојчица заглављена у хрпи бетона.
„Отићи ћу, али ћу се вратити“, каже човек са телефоном, „нећу те заборавити, довешћу помоћ“.
Јасно је да је девојчица која је више од пола дана провела заглављена под хрпом бетона спремна да умре, нема снаге ни да се жали.
Ипак, још једном шапатом понови: „Не иди!“.
„Идем и довешћу ти помоћ“, каже човек овог пута гласније, али ипак недовољно убедљиво.
Након тога се видео снимљен телефоном завршава. Не знамо да ли је човек довео помоћ или није. Али он је просто поставио снимке на Твитер без икаквог коментара.
Довести помоћ није тако лако као што је мислио човек с мобилним телефоном.
Према подацима које је држава објавила, у региону је уништено или оштећено око седам хиљада објеката. Kао што се објављује мањи број погинулих, крије се и број уништених објеката.
Нема информација о томе шта се дешавало у мањим градовима и местима пошто је струја искључена, мобилни телефони нису радили због прекомерног оптерећења, а путеви су затворени. Читамо на Твитеру да су неки мањи градови потпуно уништени, али да ли је то истина?
Има повређених и оних који умиру на хладноћи, заробљених под рушевинама и гомилом бетона као девојчица тужних очију.
Ако је у свакој срушеној згради било троје који су чекали да их неко спасе док су оплакивали мртве и затрпане чланове породице, можемо закључити да је близу двадесет хиљада људи чекало помоћ испод и у гомилама бетона на које је нападао снег. Стручњаци и обучене особе које су требале да стигну до њих, жале се на недостатак превоза на аеродромима и путевима.
Чак су и највеће медијске, новинске и телевизијске куће тек након пола дана успеле да стигну до великих градова који су се после земљотреса претворили у пакао због срушених аеродрома и затворених путева. Пола дана након катастрофе милиони људи су на снежним, кишним и ветровитим улицама, уплашени и љути, чекали помоћ.
Према подацима које је изнела држава, земљотрес је погодио око 13,5 милиона људи.
Оно што ову катастрофу чини још страшнијом (апокалиптичном) јесте други земљотрес јачине 7,7 степени који је ударио девет сати након првог, ноћног земљотреса од 7,8 степени.
Овај други земљотрес, чији је епицентар био удаљен око сто педесет до четири стотине километара од епицентра првог, приредио је хорор сцене милионима људи који су већ били на улицама због накнадних потреса од првог земљотреса.
Маса која је на улицама тражила помоћ или парче хлеба, која се вратила на рушевине шеснаестоспратница да голим рукама скупља остатке, и која је тражила топло, затворено место за склониште, снимала је мобилним телефонима зграде које су се од другог земљотреса брзо, у облаку прашине, рушиле као куле од карата, узвикујући повремено: „Боже, Боже!“ Много је људи објавило ове гротескне хорор слике на друштвеним мрежама без коментара, без једне реченице, чак и без иједне речи. Приметио сам да те сцене земљотреса произашле из катастрофе не само да откривају један осећај солидарности и узајамне помоћи који тера сузе на очи, већ подстиче њихове инстинкте да деле, траже друге сведоке, оставе траг и да се огласе. У центру сваког великог града под рушевинама сви којима је пружен микрофон да нешто кажу викали су: „Снимај, снимај, треба нам помоћ, треба нам хлеб, где је влада, где су спасилачке екипе?!“
Помоћ је послата, али камиони с њом су на стотине километара од регија које је задесио земљотрес, сатима чекају под снегом на закрченим путевима.
Они који су изгубили свој дом, породицу, своје вољене, све што су имали, виде да нико не интервенише на пожаре који су избили у њиховим градовима и заустављају владина возила, полицију, службенике које спазе, па почињу да се буне. Никада раније нисам видео да је народ толико бесан.
У неком другом видеу који сам гледао у више наврата „грађани“ су зауставили полицијско возило које иде у неки други град и у полуиспитивачкој полумолбеној атмосфери су извукли службенике из возила.
Срећници који су се живи и здрави, али оставши без дома, извукли из земљотреса и који лутају улицама по гласовима схватају да се у рушевинама и под шутом великих стамбених зграда налазе људи који су још живи. Али сами немају снаге, знања и опреме да их спасу. Нема никога ко ће ускоро да дође.
Док друго вече пада, гласови који долазе из рушевина и шута јењавају, народ на улицама се навикава на стравичан призор на улицама, а маса људи се скупља око возила из којих се деле хлеб и храна. Али бес, жалбе, очајање због неспремности не јењавају.
Овај земљотрес је највећи који је задесио Турску у последњих осамдесет година. Што се тиче великих земљотреса које сам ја доживео из близа или из далека још од мог детињства, то је четврти.
Након земљотреса који је задесио Мраморно море 1999-те, испуњен осећањем одговорности и кривице отишао сам у Јалову, један од градова који је био сравњен са земљом.
Сатима сам ходао међу рушевинама говорећи да ћу можда моћи да подигнем неки камен, а вратио сам се не могавши никоме да помогнем. Из порука постављених на друштвеним мрежама сазнајем и да у највећим градовима уништеним земљотресом има доктора који су самоиницијативно дошли из далека да помогну, међутим не постоји ауторитет, нико задужен да их усмери. Још једна ствар коју народ не може да прихвати је и да су неке од државних болница срушене.
Две су поруке које шаљу они који на друштвене мреже, не остављајући никакав коментар, каче видео клипове снимљених апокалиптичних сцена катастрофе и ужаса земљотреса који су доживели у својој кући.
Прва је она која се изражава чуђењем и њиховим позивом Богу: запањујућа, шокантна величина катастрофе. Веома је тешко да човек сачува хладнокрвност, способност да доживи своја уобичајена свакодневна осећања, те да логично поступа пред оваквим ужасом.
Због тога је присутан спонтани осећај солидарности и узајамног помагања. Али зато је друга порука, осећање напуштености, очајања и неспремности које је осетила цела држава, застрашујућа колико и земљотрес.
Народ заскакује спасилачке екипе које прве стижу, са „Где сте до сада!“. Али, у доста регија још увек није стигла никаква помоћ. На крају другог дана у центре великих градова мало помоћи стиже, али сасвим недовољно, а и та помоћ је веома закаснела.
Превели са турског Марија Велковски и Растко Јовановић
Извор: Данас
