Kako bilo koja kijevska vlada može da preda delove ukrajinske teritorije nakon takvih žrtava svog naroda? To ostavlja Rusiju pred samo jednim izborom: da teži potpunoj pobedi
Nastao je svojevrsni rusko-američki „konsenzus” prema kojem je sukob u Ukrajini još uvek daleko od svog vrhunca, koji bi vodio prema mirovnim pregovorima. Rusko gledište jeste da bi svaki eventualni sporazum išao u pravcu kijevskog prihvatanja „realnosti na terenu” – rečju, prihvatanju Krima, Donjecke, Luganske, Zaporoške i Hersonske oblasti kao integralnih delova Ruske Federacije.
Ali zar Rusija ne zna da nijedna vlada u Kijevu ne može sebi da dopusti prihvatanje zahteva koji podrazumevaju prepuštanje četvrtine državne teritorije? S druge strane, Kijev želi da najuri ruske okupatore i povrati ukrajinske granice iz 1991. godine, što podržava i Bajdenova administracija. Zar ne bi trebalo da znaju da su to pusti snovi?
U stvari, pošto su četiri nekadašnje ukrajinske oblasti (isključujući Krim) daleko od toga da u potpunosti budu pod ruskom kontrolom i pošto Kremlj ima nameru da ih u potpunosti „oslobodi”, borbe se nastavljaju u Donbasu, a dalji ruski potezi da obezbede punu kontrolu nad Zaporožjem i Hersonom zavisiće od ishoda ove borbe.
Ali, preostaje veliko pitanje: kako bilo koja kijevska vlada može da preda prostrane delove ukrajinske teritorije nakon takvih žrtava svog naroda? To može da ostavi Rusiju pred samo jednim izborom: da teži potpunoj pobedi.
Usklađena gledišta
Ključno je opredeljenje Bajdenove administracije. Najjasniji indikator da su SAD daleko od bilo kakve žurbe da pregovaraju dolazi ni od koga drugog do od savetnika za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džejka Salivena, čija je poseta Kijevu prošlog meseca (baš uoči američkih izbora na polovini predsedničkog mandata) izazvala bujicu spekulacija da Vašington pritiska predsednika Zelenskog da pregovara. Sada Salivenove opaske na jednom nastupu u Karnegiju prošlog vikenda jasno ukazuju da Sjedinjene Države deluju u Ukrajini na duge staze. On kaže:
„Mi ne znamo kada će se ovo okončati. Ono što znamo jeste da je naš posao da nastavimo pružanje vojne podrške Ukrajini na način da budu u najboljoj mogućoj poziciji na bojnom polju, tako da, ako i kada nastupi diplomatija, oni budu u što boljem položaju za pregovaračkim stolom. Taj čas još uvek nije kucnuo i, posledično, mi smo otišli pred Kongres da zatražimo znatan iznos daljih resursa koji bi nam omogućili da nastavimo da se staramo da Ukrajina i dalje ima sredstava za vođenje ovog rata. Uvereni smo da ćemo dobiti podršku obeju stranaka za ovo nastojanje… Neću pokušavati da predvidim budućnost, ali uveravam vas da trenutno činimo sve što je moguće da povećamo ukrajinske šanse da odbrani svoj suverenitet i teritorijalni integritet… I da, to će se verovatno nastaviti još neko vreme…”
Ukratko, SAD tvrde da imaju pobedničke karte u Ukrajini. Salivenova predviđanja su generalno u saglasju sa esejom koji je objavio nekadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer ove nedelje u magazinu Spektejtor u kojem predstavlja svoj poslednji skup predloga za Ukrajinu. Zanimljivo je da Kisindžer tvrdi: „Ukrajina je postala važna država u srednjoj Evropi po prvi put u modernoj istoriji. Podržana od svojih saveznika i inspirisana svojim predsednikom Volodimirom Zelenskim, Ukrajina je zaustavila ruske konvencionalne vojne snage koje se nadnose nad Evropom još od Drugog svetskog rata. A međunarodni poredak – uključujući i Kinu – suprotstavio se ruskoj pretnji upotrebe nuklearnog oružja”.
Očigledno, Kisindžer je promenio svoju raniju procenu i pokušao je da uskladi svoja gledišta sa prognozama Bajdenove administracije o sukobu. Sa ove jednostrane perspektive, Kisindžer sada zagovara mirovni proces koji bi „povezao Ukrajinu sa NATO, kako god to bilo izraženo” i povlačenje Rusije do linije od pre 24. februara, dok bi druge teritorije na koje Ukrajina pretenduje – Donjeck, Lugansk i Krim – „mogle biti predmet pregovara nakon primirja”.
Projekcija budućnosti
Međutim, izuzetna stvar u vezi sa Salivenovim izjavama jeste zaključak u kojem potcrtava kako američka intervencija u ukrajinskom sukobu ne bi trebalo da se posmatra kao odvojena stvar. Kao što je rekao: „Gledajte, na kraju krajeva, pristup Bajdenove administracije jeste zapravo pokušaj da se zagledamo prilično daleko u budućnost i da odredimo gde želimo da budu SAD i njihovi saveznici kroz deceniju ili dve, odnosno kako da obezbedimo strateški maksimalno čvrstu poziciju spram konkurenata (čitati spram Rusije i Kine).”
Prema ovom razmišljanju, Saliven objašnjava da vremenski okvir u odnosu na koji bi trebalo sagledavati Bajdenovu administraciju jeste 5-10-20 godina pre nego 1-2-3 godine, i u odnosu na taj okvir Bajdenova administracija je samouverena u pogledu investicije koju je načinila u Ukrajini. (Sukob u Ukrajini bi mogao da posluži kao tema kampanje predsednika Bajdena za drugi predsednički mandat.) Saliven ukazuje da je 2022. pokazala kako „SAD igraju na duge staze” i u geopolitičkom takmičenju i u vezi sa transnacionalnim izazovima našeg vremena. Prema proceni Bajdenove administracije, kad se sagleda šira slika, ovaj pristup „počinje da biva isplativ”.
Ono što proističe iz ovakvog sagledavanja situacije jeste da ukoliko je ruska strategija da „melje” (grind) ukrajinsku vojsku, američka strategija je da „melje” rusku. Prema Salivenovoj proceni, ukrajinski nacionalisti su dobitna karta, jer sve dok su oni vladajuća elita u zemlji, ne postavlja se pitanje o „kolapsu” ukrajinske države i ostaje isplativo za Vašington da produžuje sukob. Na kraju krajeva, veliki deo oružane pomoći će u krajnjem ishodu unaprediti kapacitete saveznika NATO tako što će se stare zalihe zameniti, pošto su upućene u Ukrajinu. U tom kontekstu, zar okvir od „5-10-20 godina” nema više smisla?
Vojne strategije
Isto tako, ukoliko je ruska računica da se, što je sukob duži i što se više bude produžavao, povećava šansa evropske dezintegracije usled iscrpljenosti, onda je američka procena sasvim obrnuta: da će produženi sukob samo zbiti redove zapadnih saveznika, pošto se Evropa gnuša mogućnosti ruske pobede, a prepuštene same sebi, bez velikog američkog učešća, evropskim zemljama nedostaju kapaciteti da se suoče sa ruskim divom.
Jednostavno rečeno, Evropljanima je predodređeno da budu u potčinjenoj ulozi, i oni zapravo nemaju drugog izbora. Ovde se ne sme prevideti jedan važan momenat: u okviru same Evropske unije, zemlje Istočne Evrope su preuzele predvodničku ulogu u ukrajinskom sukobu, a one se drže tvrdolinijaškog pristupa i žele da vide potpuni ruski poraz.
Ovo dovodi do temeljne promene u evropskoj politici sa dalekosežnim posledicama, što samo ide u korist američkom transatlantskom vođstvu. Sjedinjene Države se udružuju sa zemljama Istočne Evrope, gde Rusija nema prijatelje. U osnovi, radi se o nastojanju Vašingtona da osigura da Rusija ne može da računa na popuštanje zapadnih sankcija u doglednoj budućnosti, bez obizra na pitanje teritorije.
Stoga, u opštim okolnostima, ruski izbor se svodi na nanošenje razornog poraza Ukrajini u predstojećim mesecima i postavljanje vlade u Kijevu koja neće biti pod vašingtonskom kontrolom. Ali to zahteva fundamentalnu promenu u ruskoj vojnoj strategiji, koja bi podrazumevala istinsku mogućnost sukoba sa SAD i NATO u jednom trenutku.
M. K. Badrakumar
Izvor: Novi Standard
