Ако неке од наредних година сајам не буде на истој локацији, то ће изазвати жал код оних људи који су навикли на чаробну куполу и број 1
Богдан Тирнанић је тврдио да је “амерички филм – плеоназам”. У тој изјави има сасвим довољно хумора, збиље и провокације. Иако није што је некад била, можемо рећи и да је “француска књижевност – плеоназам”. Увриједиће се и љубитељи скандинавске, америчке, латиноамеричке, италијанске, руске па и српске књижевности, али француска књижевност одавно превазилази границе и кроз језик шири културу. Идеја франкофоније баца свјетла далеко. Треба имати у виду да је француска књижевност пригрлила Сиорана, Кундеру, Љосу, Амина Малуфа, али на одређени начин и Флоријана Зелера, Карера, Киша и Кортасара. Није их отела, већ им је приредила добродошлицу у своју књижевност и још боље те писце представила свијету.
Један од таквих писаца је и Матијас Енар. Ко год је читао његова дјела Зона или Бусола, или било коју његову књигу, може сматрати Сајам књига у Београду успјешним јер је на отварању говорио управо Матијас Енар. Земља гост била је Француска, а слоган је био “Живеле књиге!” у складу са несуђеним слоганом “Vive La France!”.
Кад се заврши Сајам књига, из управе ће вјероватно објелоданити податке о броју посјетилаца, продатим картама и најпродаванијим књигама, најуспјешнијим издавачима. Али судећи по гужви, по фреквенцији људи, чинило се да је сваки дан био попут школског дана. Врвјело је од људи, али то не значи да су сви новац трошили на књиге, могуће је да је било и много оних који су дошли само да виде што има ново, да прошетају, што је наравно легитимно. Можда је и то што су ово били најтоплији октобарски дани у последњих неколико година допринијело да се људи сјате у сајамске хале.
Занимљиво је било проћи поред штандова мањих издавача, јер се они на све начине довијају како би били упечатљиви, па скрећу пажњу или јарким бојама или сведеним дизајном. Велики издавачи немају смисла за границу у брендирању својих штандова, па хенгери и постери каткад дјелују контрапродуктивно, више одбијају него што привлаче људе, док мањи штандови попут Космоса или Штрика представљају праву мјеру стила. Што се дизајна штанда, постера и корица тиче, ово је година у којој се највише одмакло, јер се јасно види да издавачи коначно схватају важност доброг дизајна. Вулканчић и Креативни центар примјењују нове токове дизајна.
И ове године дискутовало се о пљескавицама. С правом, јер је сајам тако позициониран да људи који проводе читав дан на сајму једноставно нису у прилици да нешто на брзину и с ногу поједу. Отклон од пљескавица је заиста поза, јер је то практично питање. Посјетиоцима би било најлакше да поједу по пљескавицу, умјесто да излазе и прелазе булевар до Мале Славије, или да иду до Бродића на пицу или у “Шест топола” гдје их чекају скоцкани конобари и мало јаче цијене. У Бечу, том граду који држи до себе, у већини музеја може се попити кафа и појести сендвич. Ни слике у Бечу, ни књиге на Сајму књига у Београду неће бити ништа мање драгоцјене због сендвича или пљескавица. Све је то фама и поза, стога је штета што пљескавица нема.
Пошта Србије учинила је добар потез. Много људи има проблем са књигама које купи, јер не могу по читав дан да носе кесе у рукама, а малтретирање је излазити са сајма до кола и остављати кесе пуне књига. Зато је Пошта Србије омогућила посјетиоцима сајма да књиге које купе оставе на њиховом штанду, и уз симболичну суму ће Пошта послати књиге на њихову адресу, гдје год у Србији становали. Тај потез је за похвалу.
И ове године је пажњу скренуо штанд Војислава Шешеља. На мрежама се коментарисао снимак на ком се види Шешељ и млади људи који чекају ред код његовог штанда. Али то је већ бајата вијест. Такве вијести заправо доприносе Шешељу који скреће пажњу чак и називом “Д.О.О. Велика Србија”. Сваке године медији му раде бесплатан ПР, а онда се изнова ишчуђавају откуд толико младих на његовом штанду. Кад школе доводе ђаке на сајам, то не значи да сви ти ученици воле књижевност и да читају. Некима је то ипак морање. Зато млади људи Шешеља гледају као инфлуенсера. Он је познато лице које прави шоу. Већина младих се тамо фотографише због фаме, а не због књига и идеологије.
Сајам има толико широк спектар издавача да ни десет Шешеља не може засјенити чињеницу да је Сајам књига отворио Матијас Енар, да се купују и даље Френзен, Иво Андрић и Умберто Еко. На сајму штанд има и Весна Дедић. Наступа аутономно, сама је своја газдарица, како и доликује презимену Дедић из племена Куча.
Занимљиво је да је на сајму био и штанд “Народни музеј Црне Горе”. У понуди су имали одлична издања, од Лубардине монографије до књиге са фотографијама принцезе Ксеније Петровић Његош, коју називају и “прва принцеза фотограф”. На том штанду била још једна занимљивост, продаје се мала реплика некадашње капеле са Ловћена, кошта 300 динара. Питање је да ли је то прва или обновљена капела, али свакако, капеле више нема, али ипак се продаје!
Продаје се и мала биста краља Николе, али он кошта 500 динара. На штанду “Народна библиотека Србије” могу се наћи реплике старих мапа, али и графике Михајла Петрова, као и сјајне књиге о зенитизму. Људи тврде да на сваком штанду има нешто феноменално и неоткривено, само је потребно живаца, потребно је копати по књигама.
Ове године Лагуна је покренула акцију изузетног назива “Бестфелери”. Ријеч је о оштећеним књигама које су на великом попусту. Та игра ријечи, да од “бестселери” постану “бестфелери” одличан је примјер copyright-а и адвертајзинга, нешто што привлачи пажњу и поставља друго питање: да ли књиге могу бити оштећене, ако је текст и даље исти?
Кад год нестане са сајма неки од познатих старих издавача, појаве се нови и круг се наставља. Ако неке од наредних година сајам не буде на истој локацији, то ће изазвати жал код оних људи који су навикли на чаробну куполу и број 1. Таблице на аутомобилима и аутобусима на паркингу испред сајма говоре јасно колико је дошло људи из Скопља, Подгорице, Никшића, Бањалуке, Загреба и Сарајева и наравно из цијеле Србије. Сајам књига је празник књижевности и образовања. И биће увијек. Али и овај сајам је доказ да много људи много воли књиге. Ти људи током године штеде, праве спискове омиљених књига и чекају сајам и та љубав је незаустављива.
Ђуро Радосавовић
Извор: Велике Приче
