Заговорници лесе фер економије обожавају шкотског аутора, толико поједностављиваног да неки стварно у њему виде Гордона Гека из филма Оливера Стоуна
„Похлепа је добра”, озлоглашена је реченица коју је Мајкл Даглас изговорио кроз лик Гордона Гека у култном филму Оливера Стоуна Волстрит.
Једна од најпознатијих реплика на великом платну може се, праведно или не, директно повезати с једном од најцитиранијих синтагми у економији – „невидљивом руком”, коју је сковао шкотски мислилац Адам Смит као метафору за деловање слободног тржишта.
Ове године се обележава три века од рођења Адама Смита, човека који је остварио тако велики утицај на свет да га сматрају не само оцем економије већ и културном иконом. Адам Смит је био и тема популарног америчког ситкома The Big Bang Theory или Штребери (како је преведен код нас), где су његове идеје представљане на забаван начин. Његово најпознатије дело, Богатство народа, важи за економску Библију, а на његову „невидљиву руку” позива се малтене колико и на: „Немој имати других богова осим мене.”
Због тога што је у друштвеној мисли и међу енглеском и шкотском елитом уводио или учвршћивао појмове као што су слободна трговина, подела рада, протекционизам и оно што смо касније упознали као бруто друштвени производ, Адам Смит је незаобилазно име у економији. Као и кад је реч и о неким другим идејама из прошлости, и Смитове су касније поједностављиване. Да би поткрепили своје ставове, либерални и неолиберални економисти су често из Смитовог дела узимали само оно што је њима одговарало.
Циљ без намере
Испадало је да је Смит једнострано заговарао идеју да ће тржиште све ставити на своје место, док је у стварности предвиђао и застрањивања капитализма.
Књига има 900 страна, али се лако чита јер је једноставно написана и пуна је примера. Иако је тачно да је Смит писао да слободно тржиште и што мање петљања државе у привреду доприносе богатству народа, истина је и да су његове замисли биле много изнијансираније него што су то касније представљали заговорници лесе фер економије. И Ноам Чомски је то увидео, подсећајући да неолиберали непрестано цитирају „невидљиву руку”, али да је Адам Смит ову синтагму споменуо само једном у Богатству народа и једном у свом другом најзначајнијем делу, Теорији моралних осећања.
„Невидљива рука” је метафора за оно што се дешава на слободном тржишту, где је сваки човек заинтересован само за своје себичне интересе, али и где, идући за тим својим интересима, учини више добра за заједницу него кад би намерно тежио општем добру.
„Појединац и не зна да промовише јавни интерес, нити у којој мери то ради. Он само покушава да оствари сопствени интерес. У томе га води невидљива рука – промовише циљ који није био његова намера. Тиме што следи сопствене интересе, он често унапређује интересе друштва делотворније него кад стварно жели да их узнапреди”, пише Смит у Богатству народа.
„Не очекујемо вечеру због доброте месара, пивара или пекара, већ због тога што они воде рачуна о сопственим интересима. Обраћамо се не њиховом хуманизму већ самољубави.”
„Невидљива рука” регулише економију кроз понуду и потражњу, самоинтерес и такмичење. Свако ко иде за својим интересом мора да плати запослене, удовољи потрошачима и производи што квалитетније, што је добро за заједницу. Тако се ствара „богатство народа”.
У истоименом делу Смит се залаже за мањи уплив државе у привреду или, како би се данашњим језиком рекло, за мање регулатива и пореза. Предлаже слободан избор привредне делатности и слободну потрагу за својим економским интересима. Пише у корист слободне трговине уместо протекционизма, али и тврди да је боље за друштво да има домаћу производњу него да улаже у прекоокеанску трговину.
Смит није био слепи заговорник слободног тржишта и у великој мери је предвидео и његове негативне последице. Увидео је да похлепа и тежња као профиту доводе до сиромаштва у делу друштва, а да подела рада, чије је предности и сам образложио, доводи до замора и несреће радника. Како је наводио, кад се једном устале, произвођачи ће пробати да заобиђу законе тржиште, што ми данас видимо у, на пример, антимонополским истрагама Европске комисије против „Гугла”. Упозоравао је против трговачких компанија које теже да постану власт и држава, а ми их сад препознајемо у мултинационалним корпорацијама и споровима због тога да ли је „Твитер” моћнији од владе. Иако се залагао за слободно тржиште, примећивао је да оно доводи до злоупотреба и неједнакости, тема по којима је познат наш савременик Тома Пикети.
Тежња за интересом
Уколико се у обзир узме и Теорија моралних осећања, у којој читамо да је „човековој природи да суделује у ономе што се дешава другима” и да је човек жалостан због „несрећа непознатих”, јасно је да је Адам Смит видео свет с много више ширине и нијанси него што су то хтели да признају поборници лесе фер економије. У Теорији моралних осећања, које је Смитово раније дело, читамо да је боље показати саосећајност него самоинтерес. Иако је самоинтерес доспео у средишње место у касније објављеном Богатству народа, Смит и овде објашњава да је регулатива која би штитила раднике „праведна и поштена”.
Због мисли да „човек хоће само властити добитак”, Смит је омиљен у Америци, посебно међу републиканцима. Шкотски мислилац је радио на свом најпознатијем делу у време док је Америка још била колонија, али је Богатство народа изашло 1776, у години кад су Американци прогласили Декларацију независности. У готово исто време у Богатству народа је написано да свако треба слободно да тежи за својим интересом, а у Декларацији независности да свако има право да слободно „тежи ка срећи”.
У управо објављеној књизи Америка Адама Смита Глори Лу оцењује да је Адам Смит постао „културна икона” захваљујући управо једном Американцу, најпознатијем либералу нашег доба, Милтону Фридману.
Ко је спремио вечеру Адаму Смиту – наслов је још једне популарне књиге у којој Кетрин Марсел оцењује да је познати аутор занемарио улогу жена у економији и женски рад у домаћинству. Алудирајући на месаре, пекаре и пиваре који у „Богатству народа” спремају вечеру непознатим људима и тако чине опште добро, Кетрин Марсел се запитала: „А ко је спремио вечеру Адаму Смиту?” Била је то референца на мајку Адама Смита, с којом је славни Шкот живео све до њене смрти, а чији рад у кући није ушао у његове теорије о стварању богатства народа.
Јелена Стевановић
Извор: politika.rs
