Месић је исто тако рушио ( његову тада ) сопствену државу. Спроводио дјелатност коју Шуковић хоће да припише Абазовићу. Али Даркови критеријуми родољубља су збиља флексибилни, покретљиви, мекани, рекло би се – гњецави, и подсећају на поменуту трулеж из наслова.
На основу посљедњег обрушавања некадашњег новинара Дарка Шуковића из сфере журнализма у доњу сферу леђа предсједника Ђукановића, неупућени би могли закључити да је њему омиљени негативац, премијер Абазовић запалио и паралисао државне институције, које су, колико до јуче – беспрекорно функционисале. А сви знамо да није тако. И свима је јасно да трулеж државних институција датира много прије 30. августа 2020. Зна то и Дарко, али у том времену није тупио перо поводом рада претходних премијера, нити је његов истанчани истраживачки њух тада осјећао трулеж.
А зашто? Зато што Дарка Шуковића не интересује ни стабилност државе Црне Горе, ни функционалност њених институција, већ, једино и само, стабилност Ђукановићеве сједеће моћи на некој од управљачких столица. Јер, колико Мило може да сједи, толико Шуковићу апанажа слиједи. И то је глави црв 30 – годишње ДПС владавине, који нагриза нашу јабуку од државе: привилеговани појединци који су своје монополе заођенули родољубљем. О томе сликовито говори сјајна представа „Покојник“ у подгоричком ЦНП – у, рађена по Нушићевом тексту, а тако актуелна данас у Црној Гори.
Никада ни једна црногорска влада није прошла овакво сито и решено критике, талентованог писца без стандарда и норме, Дарка Шуковића, као одлазећа Абазовићева Влада, којој Дарко, у својој оданости ДПС- у, źели да припише ауторство за труљење државних институција. А све, ко бива, не брине њега Дритан, него му гори родољубиво срце за државом. Но, што је жешћи према Дритану, и сликовитији у опису његових „кардиналних“ грешака, то му, по „ефекту живог пијеска“ доноси лични потоп преосталог интегритета.
Нападајући Абазовића, Шуковић не бира средства ни поређења, па се досјетио Месића, ДПС-овог „почасног градоначелника Подгорице“ сјетно величајући његов рад на разбијању СФРЈ. Тиме је сметнуо са ума како је свој јавни и квази-интелектуални профил управо изградио причом како је за слом СФРЈ крива Србија и велико-српски национализам. Или можда мисли да промовише своју нову непринципијелност, типа: кад државу руше Срби – то је зло, а кад ту исту државу, отворено и јавно руше Хрвати, ох то је тако родољубиво!
И још несто: Месић је исто тако рушио ( његову тада ) сопствену државу. Спроводио ђелатност коју Шуковић хоће да припише Абазовићу. Али Даркови критеријуми родољубља су збиља флексибилни, покретљиви, мекани, рекло би се – гњецави, и подсећају на поменуту трулеж из наслова.
Филип Драговић
