Пише: Кристофер Сенфорд
Сад када је дошао тај тренутак, како смо то сви ми нашли за сходно да обележимо стогодишњицу рођења Питера Кашинга, Мајкла Хордена, Џејмса Мејсона, Дирка Богарда, Џека Хокинса, Кристофера Лија, Кенета Мора или Питера Финча, да споменемо само неке од многих истакнутих послератних британских глумаца који нам падају на памет? Неки су добили пристојне, али не предуге белешке у ономе што је преостало од мејнстрим медија посвећених забави или личније изразе дивљења у форми интернет блогова, које су постављали људи из кругова радозналих или опседнутих личности. Остали су, са своје стране, избегавали чак и оваква присећања; пуки датуми њихових рођења и смрти сада су похрањени на загонетним страницама вредног, али непознатог еснафског часописа, и прати их информација да су у једном периоду на разне начине били “невероватно популарни”, ако не и “позната лица са британских телевизијских екрана”, али им је, бар у једном случају, “измакао трајни комерцијални успех на највишем нивоу”.
Ово питање намеће се само зато што ниједан од горенаведених, иако сваки на свој начин технички несумњиво одличан извођач, не може да добаци до пажње каква и даље прати њиховог колегу Питера Селерса, и самог рођеног пре сто година, 8. септембра 1925. Нема сумње да је то зато што се код Селерса види најбогатији, најдубљи и најзанимљивији скуп контрадикција од свих глумаца – па и скоро свих људи – његове генерације. Има у њему нечега што превазилази излизани епитет “напаћеног генија” или онај стари клише “тужног кловна ”. Гледано уназад, Селерсов живот више личи на планину у коју је време усекло жлебове и литице него на нешто препознатљиво људско. У његовој животној причи, на крају крајева, има нечега што превазилази монументалност; у њој има нечега што ужасава.
Једном сам се, како то већ бива, дописивао са Селерсом, односно, прецизније речено, послао сам му писмо као обожавалац, а он ми је одговорио. Било је то негде у јулу 1970. године, а ја сам био тинејџер који је дошао за распуст кући из британске школе са интернатом. Још важније, Селерс је тада имао 44 године – рођен је, као и ја, у енглеском приморском граду Портсмуту – а прекалио се у педесетак филмова, међу којима су и Кјубрикови Лолита и Доктор Стрејнџлав, као и неколико раних комедија са лимитираним буџетима и бар два из бесконачне франшизе о инспектору Клузоу за коју признајем да могу, али не морам да их гледам. Мени је у то време била омиљена Селерсова улога из 1959. године, у филму Добро сам, Џек, где игра Фреда Кајта, вођу радничког синдиката који цитира Маркса и доминира фабриком, али му сваки покушај да одржи ред у сопственој кући спектакуларно пропада. У његовог интерпретацији било је нечега истовремено патетичног и опасног, а сам филм, иако изузетно смешан, био је озбиљно заснован на злогласно мучном индустријском амбијенту у Британији тог доба.
Када сам послао Селерсу то фановско писмо, он не само да ми је послао захвалницу, већ је приложио и фотографију на скупом папиру, на којој позира у плавом сакоу са грбом, са пругастом краватом, као да изводи још једну комичну улогу, уз благо развучен осмех у углу уснана. „За господина Сендфорда… Желим ти Мир и Срећу, у нади да ћеш пронаћи оно што тражиш у животу. С љубављу, Питер Селерс“, написао је, свакако срдачно, али и уз мало претеривања у одговору на писмо школарца које гласило: „Поштовани господине, моји пријатељи и ја мислимо да сте врхунски глумац. Допали сте ми се у филму Добро сам, Џек. Могу ли, молим вас, да добијем ваш аутограм?“ Сећам се да сам показао фотографију родитељима, али ниједно од њих није на то гледало сасвим благонаклоно. „Делује мало претерано“, приметио је мој отац, официр Краљевске морнарице старог кова. Моја мајка, пореклом са западне обале Сједињених Држава, мудро је прокоментарисала да су мир и срећа које је Селерс пожелео мени „вероватно две ствари које највише недостају њему у приватном животу“.
Целе те приче сетио сам се поново деценију касније, након што је Селерс умро од срчаног удара јула 1980. у својој 55. години. У говору на његовој сахрани, у лондонској цркви Светог Мартина, глумац Дејвид Нивен присетио се колеге из Пинк Пантера (премијерно приказаног 1963, првог и по многима несумњиво најбољег од досадашњих 11 филмова о инспектору Клузоу).
„Питер Селерс био је скуп, тежак, нељубазан, деспот од човека који би отпуштао режисере и тумбао сценарија, горак, депресиван, усамљен, ћудљив, иритантан, свадљив, неповерљив, самодеструктиван и арогантан,“ рекао је Нивен присутнима у капели испуњеној родбином и обичним обожаваоцима. Био сам тамо и сећам се да сам се упитао да ли ће у том тренутку Нивен застати ради ефекта, пре него што почне да ублажава тон и одбацује све претходно речено као карикатуру из таблоида, да би срдачно одао пошту преминулом колеги.
Па и није баш. „Тачно је то, Питер јесте био нешто од свега тога, бар повремено“, приметио је Нивен и додао: „Људи изван света наше професије немају представу о томе какав заслепљујући страх од јавног неуспеха осећа глумац“.
Селерс, истина, није био једини који је покушавао да разуме индустрију у којој њени актери могу фактички, ако не и буквално, да гладују или, с друге стране, да буду скоро бесрамно награђени за способност да се претварају да су неко други. Али тешко да је много извођача прошло кроз толико различитих инкарнација као он: од буцкастог младића који пева и плеше, преко испијеног холивудског хипика који је прихватио оријентални мистицизам до живахног суперстара који је задржао припадност и католичанству и јудаизму по рођењу, а глатко из Лондона довео англиканског свештеника по имену Џон Хестер на други крај света да га причести на балкону хотелског апартмана на Сејшелима или на филмском сету у Северној Каролини.
„Питер се заправо никада није скрасио“, рекао ми је једном Хестер, показујући да има дара за употребу еуфемизама. „Никада није био крштен. Никада није био ни близу томе да се определи за било који појединачни израз вере“. За 16 година њиховог пријатељства Хестер се више пута обрео у емоционалном вртлогу од којих је била саткана сама суштина живота људи из глумчевог окружења. „Питер је био веома захтеван“, признао је Хестер, поново можда ублажујући хировитост која је граничила са клиничком шизофренијом. „Пошто вам је био најбољи пријатељ, умео је да се окрене против вас и буде прилично одвратан. Имам нека његова писма која су заиста ужасна. Забио би вам нож у леђа, а затим се посипао пепелом“. Хестер се потом присетио да је Селерс, док су се дружили, често предлагао да наизменично читају одломке из Библије и да је нарочито истицао колико га занима јеванђеоски приказ Исуса како хода по води, подвиг који је сам глумац симулирао у свом претпоследњем, можда и најбољем, филму, Добро дошли, господине Ченс (Being There) из 1979. године.
Ако би неко пожелео да оде до крајности Селерса као професионалца, могао би најпре да сагледа дно у недовршеном пројекту под називом Дух на подневном сунцу, комичну пиратску авантуру у којој је раме уз раме са њим наступао и његов непоновљиви колега из ТВ емисије Goon Show Спајк Милиган. Филм је сниман на Кипру 1973. године, али није приказан у биоскопима. „Питер ме је тотално упропастио“, рекао ми је редитељ филма Питер Медак. „За само неколико дана успео је да одбије од себе не само колеге из глумачке екипе, већ и све остале укључене у продукцију, све до најниже рангираног потрчка. Његов немар према распореду био је тако екстреман да је у поређењу са њим чак и Мерилин Монро деловала као узор тачности. У једном тренутку је чак лажирао озбиљан срчани удар и захтевао да га хитно превезу у Лондон на лечење. И стигао је тамо, наравно“, наставио је Медак, „јер се већ дан или два касније у британској штампи појавила његова фотографија. Нисам могао а да не приметим да га слика не приказује како се бори за живот на интензивној нези, него у проводу са принцезом Маргарет, на вечери у његовом омиљеном ресторану“.
„Селерс је био геније, у то нема сумње, али је био веома тежак и често сумануто компетитиван“, додао је Медак, присећајући се како се глумац замерио чак и колеги и пријатељу Ентонију Франсиози када се најзад вратио на снимање Духа на подневном сунцу. Ако би му се неко нашао на путу, закључио је редитељ, Селерс би био „апсолутно немилосрдан“. Можда је баш на ту особину мислила британска старлета Лиз Фрејзер, која је у филму Добро сам, Џек тумачила његову ћерку, када је о том остварењу рекла: „Сећам се неких непријатних сцена, а притом не мислим на оне из сценарија, које смо он и ја имали, а из којих сам покушавала да се ишчупам. Када погледам уназад, Питер и није био толико зао колико крајње детињаст човек“.
Слично је било и искуство Алека Гиниса из сарадње са Селерсом на пастишу Агате Кристи Позив на вечеру са убиством (Murder by Death) из 1976. који би, да није било тога, лако био заборављен. „Понашао се веома чудно“, приметио је Гинис, донекле уздржано. „Мислим да је у то време био мало сишао с ума. Имао је прстен с некаквим кристалом који је мењао боју у складу с његовим расположењем. Једног дана смо чули да му је прилично лоше и да тога дана неће доћи. Дејвид Нивен се вратио у свој хотел и видео Питера како руча с неким. Био је сасвим добро“.
„Имали смо идентичне приколице-гардеробе на снимању тог филма, поређане по абецедном реду“, наставио је Гинис. „Питер је инсистирао на томе да добије већу приколицу од свих осталих. На крају су му и нашли једну, неки ужас, петнаестак центиметара дужу. Нивен и ја видели смо га једне ноћи како излази са лењиром и мери је“.
Насупрот свему томе, ту је Селерсова улога у често запостављеној британској драми Хофман из 1970. године, у којој је играо себичног, лукавог и манипулативног човека, али је, зачудо, иза камере показивао мало таквих особина. Годинама касније редитељ филма Алвин Ракоф је био изричит: „Питера се сећам са великом наклоношћу, љубављу и понеком недоумицом. Био је прави ватромет од човека“. Ракоф се потом присетио да је у препродукцији дошло до „напетог“ састанка на ком су неки улагачи у филм Хофман предлагали да режисер буде замењен неким који им је више био по укусу. „Помирио сам се са тим“, рекао ми је. „А онда ме, сећам се, зове Питер и умилно каже: ‘Сигуран сам да ћемо изаћи накрај један с другим, хоћеш да пробамо?’ И ето ме, пошто су ме ловатори скоро отпустили, поново у игри захваљујући звезди филма. Након тога смо се Питер и ја слагали као браћа. Поступао је искључиво професионално. Постали смо најблискији пријатељи“.
Селерсов однос према колегиници из филма Шинејд Кјузак отишао је још даље. „Били смо на локацији, у неким суморним крајевима Лондона, а Питер јој је рекао: ‘Хајдемо вечерас на вечеру’; она је пристала, па је он рекао: ‘Доћи ћу по тебе’. Око осам сати чуо сам хеликоптер који је Питер наручио. Одвео ју је у Париз на вечеру. Не могу да замислим ниједну лепу младу жену која би одолела Селерсу када је био у правом расположењу. Био је веома драг човек кад је хтео“.
Пошто је рођен у породици водвиљских уметника и упорно се пробијао и пењао уз лествицу лаке забаве у Британији, Селерс је бриљантним гласовним имитацијама и комичним фантазијама навео лаковерније међу својим биографима да поверују да је одувек био предодређен за успех на сцени. А заправо је често признавао амбивалентна осећања и према свом позоришном пореклу и, уопште, према свету шоу-бизниса. Говорећи о свом оцу Билу, који је повремено долазио до посла као мање запажени музичар, Селерс је у једном телевизијском интервјуу рекао: „Тата је одувек био уверен да ћу постати чистач улица. Био је врло јасан по том питању… Моја мајка, Пег, била је та која је хтела да ме упути у позориште“, додао је, не баш видно задовољан том успоменом.
У свет илузија можда и није упловио толико из неке жарке потребе да ствара колико зато што му је он био неопходан за бег; без њега би живот био неподношљив. Представа о намученом кловну, извођачу чија блистава спољашњост скрива унутрашњу празнину, јесте карикатура. Али у овом случају садржи и зрно истине. Британска филмска публика први пут је постала свесна Селерсовог јединственог дара да се уживи у друге људе 1957. године у филму Најмања представа на свету (The Smallest Show on Earth), док је летелица која га је пренела преко Атлантика била сатирична посвета причи о Давиду и Голијату, Миш који је рикао (The Mouse that Roared), у којој је играо више улога, баш као што ће то величанствено извести и у свом ремек-делу Др. Стрејнџлав из 1963. Оцењујући Селерсову улогу у Пинк Пантеру, снимљеном касније исте године, колега из филма Роберт Вагнер приписао је изведбу трапавог, а опет некако и симпатичног инспектора Клузоа глумчевом бурном унутрашњем животу. Селерс је могао да постигне толику разноврсност у начину портретисања лика јер му се, како каже Вагнер, „у глави стално одвијао циркус“. Режисер филма Блејк Едвардс понудио је благу варијацију на ту тему. „Питер је“, приметио је он, „већи део свог живота проживео у паклу“.
А како да оценимо унутрашњи живот некога ко је тврдио да нема карактера и инсистирао је на томе да је тек посуда по којој плутају ликови и личности? Знамо да се Селерс женио четири пута и да је имао троје признате деце. Упркос томе што је био добро познат јавности по испадима због вулканског темперамента, слика која израња више говори о томе да је био неспретан као родитељ него да је свесно злонамерно поступао. Његова ћерка Сара је много година касније рекла за њега: „Мислим да је имао представу о томе какав би породични живот желео, али није могао да је заиста и испуни. И тако, отишли бисмо код њега и били с њим, а кад бисмо коначно стигли, није баш знао шта да ради с нама“.
Вероватно не чуди то што је Селерс дуго тражио друштво атрактивних и често недоступних сапутница, код којих је његова техника удварања у основи увек била брза и директна. Играо је главну улогу у комедији Погрешна рука закона (The Wrong Arm of the Law) 1962. године са британском глумицом Нанет Њумен, тада удатом за Селерсовог старог пријатеља, глумца и писца Брајана Форбса. Селерс је на снимању издвојио Форбса са стране и саопштио му необичну намеру. „Желим да се оженим Нанет,“ поверио је, али му је „пристојност“ диктирала да то прво спомене њеном тадашњем супругу.
„Сцена је попримила својства надреалне Пинтерове драме“, писао је касније Форбс. „Али знао сам да бих погрешио ако покажем да сам огорчен или да га исмевам; није то био начин да се изађе накрај са Питером. ‘Наравно, ту су и деца о којој треба повести рачуна’, напоменуо сам што је могуће сталоженије. ‘Могао би увек да их виђаш… Ниси љут, зар не?’ упитао је“.
Сама Њуменова се осетила обавезном да у правом тренутку разувери колегу око изгледа да икада уживају у било чему другом осим у професионалном односу. Према Форбсовим речима, Селерс није добро поднео одбијање: „У два наврата купио је пиштољ и претио је самоубиством, и оба пута га је Нанет некако одговорила од тога“.
Да није можда код Селерса било нечег карактеристично глумачког, у смислу претварања и обмане, чак и кад је реч о питањима срца? Глумица Ширли Меклејн писала је касније о свом искуству током снимања Добро дошли, господине Ченс: „Питер ми је у детаље причао о својим љубавним аферама са Софијом Лорен и Лајзом Минели. Чудио ме мањак дискреције код њега, али су ми његове реконструкције понекад биле јако смешне“. Меклејновој је било мање забавно касније, када је открила да је Селерс причао пријатељима да је и она физички подлегла његовим чарима, чега се она није сећала.
Сасвим је могуће да је Селерс имао утисак да је у трци с временом и да зато није био склон томе да се обазире на конвенционалне друштвене норме. Док је радио у Холивуду, априла 1964. године, доживео је тешку коронарну тромбозу и хитно је превезен у болницу, где су лекари успели да му покрену срце чак шест пута узастопно. Почетком седамдесетих, у својим средњим четрдесетим, био је уверен да је „већ у последњој етапи“ живота и да може да комуницира са светом духова који га чекају. Такође је помпезно причао пријатељима да је у прошлим животима био различите личности – између осталих Наполеон, Цезар и Леонардо да Винчи. („Никад тек обичан градски чистач улица“ нашалио се његов пријатељ Спајк Милиган.)
Селерс је целу своју каријеру пре 1979. доживљавао само као увертиру за уметнички врхунац остварен у Добро дошли, господине Ченс, филму који „никада не би могао да надмаши,“ упркос разумљивом незадовољству због чудне одлуке режисера да суштински суморну атмосферу остварења разбије убацивањем гегова са неуспелим сценама на одјавну шпицу. На страну тај пропуст, филм и даље стоји као упечатљива, а можда и актуелна, парабола о простаку чије знање о животу потиче искључиво са телевизије, а некако успева да се вине до самог врха америчког друштва.
Једна од многих видовњакиња које је Селерс посећивао рекла му је мало пре тога да ће умрети од срчаног удара, као и обоје његових родитеља пре њега, а да ће се то догодити или непосредно пре или непосредно после његове 70. године. Узрок смрти је погодила, али је промашила тренутак за 15 година. Селерс је након кобног напада поживео још два дана, али је изгубио борбу касно у ноћ 24. јула 1980. Један од његових последњих потеза био је да пошаље телеграм из свог дворца на обали швајцарског језера старом пријатељу Спајку Милигану у ком је наговестио правац у ком су му на самом крају пошле мисли:
Драги Спајк,
Очајнички желим да се опет стварно забављам с тобом и Харијем (Секомбом). Можемо ли молим те да се окупимо и напишемо још понеку епизоду за Goon Show? Можемо их сместити било где не желим никакве паре радио бих само због чистог ужитка да опет будем с вама двојицом онако као некада.
Воли те Питер.
Извор: Глиф
