Пише: мр Стеван Гајевић
Иако је формално без сопствене валуте, Црна Гора користи евро као законско средство плаћања још од 2002. године, што је учврстило њену финансијску и трговинску интеграцију са еурозоном, али је истовремено у потпуности лишило могућности класичног вођења монетарне политике.
Тај проблем сам објаснио у чланку „Валутно питање“ у Црној Гори. Полазећи од чињенице да је монетарна политика један од стубова суверенитета државе од 18. вијека па до данас, креативан и активан приступ монетарним питањима постало кључно како за економски развој државе, тако и за доношење одлука у сопствену корист а у складу са основном темом „Потреба за промјеном“.
Евро као валута свакако остаје, али да ли је то довољно?
За Црну Гору, алтернатива евру реално не постоји. Земља нема капацитете да креира стабилну националну валуту, а искуства региона показују колико националне валуте могу бити подложне инфлаторним и спекулативним ударима у малим и отвореним економијама. Међутим, пуко ослањање на евро, са видљивим одсуством суверенитета у монетарним питањима, Црну Гору као малу земљу ставља у рањив положај, посебно у кризним временима када држава остаје без алата за одговор.
Зато би било могуће отворити јавну дебату о алтернативним инструментима монетарне политике, који су у складу с постојећим режимом коришћења евра, а који би омогућили одређени ниво финансијске флексибилности.
(1) Емисија посебних вредносних папира и ваучера у Црној Гори, ово би могло да се реализује преко Централне банке (ЦБЦГ) или директно преко државног трезора, држава би могла увести систем ваучера или обвезница на доносиоца у физичком облику, који би функционисали као алтернативно средство плаћања у домаћем оптицају. Наведене хартије од вриједности би се могле издати у циљу поспјешивања туризма за социјалне и друге угрожене категорије, за повећање потрошње и сл.
Ови инструменти би могли бити емитовани у ситуацијама и када је потребно „убацити“ ликвидност у систем, без задуживања у иностранству. Држава би, рецимо, могла да издаје „државне бонове“ који би имали фиксну номиналну вриједност, били ослобођени пореза и коришћени за унутрашња плаћања, попут пореза, такси, доприноса и сличног.
Ваучери, бонови и обвезнице би могли бити употребљиви искључиво на територији Црне Горе, мада сматрам да би трговина овим типом ХоВ и у иностранству донијела знатне бенефите (сјетимо се Фридманове тезе да је долар могуће штампати док год иде вани), међутим, ове ХоВ у контексту расправе посматрамо као инструмент оживљавања домаће економске активности.
(2) Стварање монетарних резерви кроз „мултивалутну корпу“. Иако евро, као што је истакнуто у претходном остаје главна валута, Црна Гора може постепено стварати монетарне резерве у облику корпе различитих свјетских валута – амерички долар (УСД), швајцарски франак (ЦХФ), британска фунта (ГБП), јапански јен (ЈПY) и кинески јуан (ЦНY). Ова корпа валута би штитила државу од потенцијалних шокова унутар еурозоне и ојачала њену преговарачку позицију у међународним трансакцијама. Такође, дио ових резерви могао би се користити за откуп стратешких ресурса или подршку развојним пројектима. Иако немам прецизне информације, сматрам да се на овом питању доста ради и у самој ЦБЦГ.
Злато и племенити метали као темељ монетарне безбједности
- Стварање физичких златних резерви у земљи
Посебан приоритет код вођења активне монетарне политике би морала имати куповина монетарног злата и његово складиштење у Црној Гори, као дугорочна заштита од инфлације и глобалних финансијских шокова. Тренутно, Црна Гора нема значајније златне резерве, а претпостављам да и оне резерве остале од бивше СФРЈ нису у земљи, што је у једну руку озбиљан недостатак. Осим монетарног злата, држава би требала да улаже и у тзв. „звечеће“ злато – полуге и златнике са високим степеном чистоће, који су лако преносиви и ликвидни на глобалном тржишту. Звечеће злато је погодније као стратешка резерва од монетарног (иако су и једно и друго довољно добри кад треба). Однос звечећег и монетарног злата у резервама могао би бити 60:40 у корист „звечећег“.
Поред злата, Црна Гора би могла размотрити акумулацију сребра, платине и паладијума, који све више добијају на значају у индустрији и инвестицијама. Ови метали могу служити и као додатно средство за диверзификацију ризика, а приликом куповине њихова вриједност зна да знатно осцилира па би се могли „ухватити“ периоди са ниском цијеном, као што је сада платина која је на неких 30 одсто вриједности злата.
(4) Племенити метали као средство плаћања. Иако идеја може звучати архаично, у одређеним околностима племенити метали могу бити коришћени као законско средство плаћања. У Аустрији, на примјер од скоро и у Тексасу, златне кованице сребро у номиналама до 1кг и златници су ликвидни, а неријетко служе као средство плаћања поред основне функције очувања вриједности.
Бечки институт: У региону Црна Гора ће имати највећи економски раст, а Србија најмањи
Црна Гора би могла размотрити увођење опционалног плаћања у племенитим металима, нарочито у промету некретнинама, откупа или закупа државне имовине, или у сектору туризма.
(5) Формирање Националне ризнице – економски, културни и монетарни инструмент
Формирање националне ризнице историјских и умјетничких драгоцјености било би пожељно са више аспеката: монетарног, културолошког, туристичког, историјског и др. Ово наравно не значи да би ризница требало да се формира тако што би се ове драгоцјености покупиле из приватних збирки. Рад на ризници није једноставан и није једностран, подразумијева прикупљање постојећег и откуп новог. Црна Гора има дугу историју, а њени артефакти, рукописи, иконе и умјетнине расути су широм свијета. Држава би могла формирати националну ризницу, која би функционисала као јавни фонд за: Откуп црногорских и других, културних и историјских добара у иностранству, акумулацију злата, сребра, драгуља и вриједних умјетничких дјела те складиштење стратешких резерви племенитих метала.
Оваква ризница не би имала само културни значај, већ и монетарну функцију – представљала би алтернативни облик финансијске гаранције државе и промо економске суверености и финансијског патриотизма. Постојање ризнице би значило више повјерења сопствених грађана у државу.
Црна Гора, иако без националне валуте, може и мора да води активну монетарну политику, ослањајући се на иновативне инструменте. Идеја није да се евро замијени, већ да се креирају паралелни канали ликвидности и резерви који би ојачали економску стабилност државе и омогућили одговоре на ванредне ситуације.
Ваучери, обвезнице, мултивалутне резерве, злато, сребро и национална ризница представљају инструменте који могу постепено само јачати домаћи финансијски систем, без подривања европске интеграције.
У коначници, циљ ових мјера није само финансијска сигурност, већ и јачање државног суверенитета и културног идентитета, па и доказивање партнерима да можемо сами да размишљамо.
Таква политика би послала јасну поруку међународним инвеститорима и партнерима да држава није пасивни посматрач економских токова, већ активан и одговоран актер. Тиме би Црна Гора, поред економске користи, стекла и већи углед и кредибилитет на међународној сцени, што би додатно ојачало њену позицију у глобалним и регионалним економским односима.
Извор: Дан
