Неодољива филозофија стрипова о Чарлију Брауну и Снупију

Док сам одрастао у недођији западне Канаде, обожавао сам стрипове Чарлса М. Шулца о „Клињама“.

Њихов медитативни, опуштени тон уклапао се у мој доживљај живота.

То су стрипови препуни рањивости детињства: задовољства која нам нуде су суптилна и тешко достижна – као што је пријатељство.

Чарли Браун — АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,PEANUTS WORLDWIDE

У цртаним филмовима, у ретким приликама кад им је допуштено да се огласе, неразговетно трубе у позадини попут гусака.

Толико о шарму света одраслих.

Моју приватну везу с унутрашњим животом Чарлија Брауна делио је астрономски број друге деце.

На врхунцу, „Клиње“ су излазиле у 75 земаља, биле преведене на 21 језик, и имале процењени укупан број читалаца од 355 милиона.

Изложба посвећена Шулцовим радовима и његовом утицају постављена је 2019. године у Сомерсет Хаусу у Лондону, а кад сам је ја посетио била је препуна посетилаца.

Шулц је умро 2000. године, али његова заоставштина наставља да живи.

Кад би само Чарли и другари знали колико нас и даље пазимо на њих.

Као што је Клер Кетерол, кустоскиња изложбе, тада приметила:

„За један дневни стрип каиш за који је његов властити аутор изјавио да ‘не говори ни о чему’, сачињен само од ‘ситних догађаја’, утицај Клиња на културу и друштво није ништа мањи од сеизмичког.“

Ко је био творац стрипа?

Чини се да је Шулц био протестант до сржи, у старомодном смислу.

Био је тих, пристојан, замишљен, скроман и толико радан да није волео празнике.

Одрастао је у Минесоти, у САД: једној од оних савезних држава са врелим летима и криогеним зимама које немају много тачкица по себи кад је погледате на мапи.

Служио је у Америчкој војсци у Европи за време Другог светског рата („војска ме је научила свему што треба да знам о усамљености“).

Толико је волео хокеј и клизање на леду да је, кад се касније у животу преселио у Калифорнију, изградио клизалиште у свом граду.

За једног пророка сумње у себе, формулисао је и цртао властите стрипове са невероватном одлучношћу, преферирајући да црта тушем директно на папир док је радио.

Ех да, а кад је био мали имао је пса по имену Спајк који је постао бесмртни бог Снупи.

Свети се име Његово.

Чарлс Шулц и његов пас Спајк 1935. године кад је Шулц имао 13 година

Имамо, дакле, неугледно изузетног човека, свакако најинтригантнију сорту.

Мирне воде стрипова о Чарлију Брауну и Снупију крију непрегледне дубине.

Према речима његове удовице Џини, Шулц је имао обичај да каже да је он „помало сваки од тих ликова.

„Чарли Браун је моја неодлучна и несигурна страна.

„Луси је моја страна која воли да паметује.

„Лајнус је моја радознала и замишљена страна.

„Снупи је онакав какав бих ја волео да будем – неустрашив, у центру пажње, способан да одагнам Лусино лоше расположење овлашним пољупцем.“

Можда је генијалност ових ликова као ансамбла управо у томе што савршено отелотворују шта значи бити човек.

„Мислим да ти стрипови носе у себи једноставне истине“, рекла је Џини.

„Свет тамо напоље је мешовит – понекад сладак, понекад радостан, а понекад разочаравајући.“

Нема великих одговора; у садашњем тренутку има само малих одговора, као што су уживање у храни и пријатељству

Кетерол истиче да „Шулц није прихватао идеју да је оно што је он радио ‘Висока уметност’, верујући да истинска уметност мора да издржи тест времена и да може да се призна као таква тек ако настави да изазива нешто у људима дуго после уметникове смрти.“

Нисам ироничан кад кажем да су Шулцови цртежи заиста „Висока уметност“ – кроз његове „мале догађаје“, представљао је деци – и одраслима подједнако – неке од највећих филозофских идеја.

Егзистенцијалистичка питања

Иако је потекао из религиозног хришћанског окружења и на неки начин се идентификовао као хришћанин, чини се да је Шулц такође имао егзистенцијалистичке склоности достојне једног Жан Пол Сартра или Семјуела Бекета.

Филозофија егзистенцијализма сугерише да живимо у испразном свету и да немамо другог избора него да покушамо да му уденемо неки смисао. (Покушај поново, погреши поново, погреши боље, каже Бекет.)

Шулц никада није зазирао од тешких питања.

Постоји класичан стрип каиш кад Снупи лежи на крову своје кућице за псе и покушава да схвати смисао живота; он му измиче све док се Чарли не појави са пуном чинијом хране за псе и доведе Снупија до просветљења.

То је класичан шулцовски потез: нема великих одговора; у садашњем тренутку има само малих одговора, као што су уживање у храни и пријатељству.

Божић са Чарлијем Брауном (1965) вероватно је Шулцово ремек-дело на телевизији.

Он најбоље одсликава горко-слатку напетост између верских осећања и егзистенцијализма, истовремено повезаности и отуђења у његовом делу.

Чарли има проблема да схвати смисао Божића и пита се да ли се он своди на пуку себичност и безобразни комерцијализам.

Као одговор на то, филм успева да понуди потресно читање Библије краља Џејмса у Лајнусовој изведби.

Али, истовремено, прича се завршава тако што се Клиње окупе да претворе спарушену јелку у величанствену украшену божићну верзију снагом чистог пријатељства.

Сасвим случајно, иновативна музика за Божић Чарлија Брауна садржи много џеза Трија Вина Гуаралдија.

То је необичан избор.

Међутим, могло би се рећи да бескрајне џез импровизације савршено пашу уз неодређеност Шулцовог света.

И начина размишљања деце.

Ратне игре

Шулц је цртао Клиње током неких од најбурнијих деценија америчке историје, обележених Корејским ратом (1950-3); Вијетнамским ратом (Америка је ушла у рат 1965, а он се окончао 1975); Хладним ратом; сталним сукобљавањима у време Покрета за грађанска права; атентатом на Џона Кенедија и доктора Мартина Лутера Кинга.

Неизрециво искулирани Снупи постао је својеврсна култна маскота међу америчким војницима у Вијетнамском рату, исцртан на опреми, пришивцима и заставама; парче Минесоте, као утеха у паклу.

Постоји један каиш из 1954. године у ком се деца играју прављења и тестирања хидрогенске бомбе. (Луси – а ко други? – имитира бомбу и виче ‘БВАМ’!)

У низу каишева који се односе на антивијетнамске немире на универзитетском кампусу седамдесетих, Снупи се враћа на Фарму штенаца Дејзи Хил, његову колевку, да ту одржи говор и док је за говорницом, гађају га чинијом за псе.

У следећој епизоди, гађају га сузавцем.

У последњем каишу, откривамо да се протест односи на „ратне псе“ који се шаљу у Вијетнам и не враћају се кући.

Расни односи

После убиства доктора Кинга 1968, Шулц је примио писмо од Херијет Гликман, пензионисане (беле) калифорнијске учитељице која је од њега тражила да уврсти црну децу у групу како би помогао бољем разумевању међу заједницама.

Шулц је одговорио да то већ није урадио само зато што се бринуо да ће деловати као да „попује“.

Она се потом обратила афро-америчким пријатељима и наговорила их да пишу Шулцу.

Једно од тих писама, од човека по имену Кенет Кели, шармантно је и срцепарајуће истакло да би „црначки“ лик чак и у улози „статисте“ представљало огромну помоћ.

Шулц је одлучио да нешто предузме по том питању и осмисли црначки лик.

Шеф Јунајтед Фичерс Синдикејта је покушао да изврши притисак на њега да повуче тај лик зато што је сматрао да ће бити сувише контроверзан.

Шулц је рекао да ће они или објавити његове стрипове онако како их је он нацртао или ће дати отказ.

Убрзо након тога, Френклин, први црначки лик у Клињама, ушао је у штампу.

У то време је манија за Клињама у Америци достизала врхунац; Гликман истиче да је њено троје деце било опседнуто ликовима.

Окрени се себи

Лусин психијатријски „штанд“ постао је саставни део фолклора: са позиције „докторке“ делила је неке сатиричне, али и неке изненађујуће разборите терапеутске савете и помогла у настанку културе самоиспитивања и самосвести у којој живимо данас.

Чарли Браун је симбол неуротичног и самозваног депресивца, који се заувек бори са властитим демонима, било да је то његова неспособност да разговара са Црвенокосом девојчицом, коју обожава издалека, његов страх од неуспеха или његово незадовољство што му Дрво које једе змајеве стално отима змајеве.

А онда је ту и Лајнус: акутно интелигентан и емоционално незрео, који са собом носи ћебенце ради сигурности.

(Сматра се да је израз „сигурносно ћебенце“ потекло из Шулцових стрипова.)

Еминентни психолози и педијатри препознали су вредност у Шулцовом наизглед простом схватању људских односа и писали му тражећи дозволу да користе његове креације у свом раду.

Са њим су се дописивали педијатар Бенџамин Спок, психолог Тимоти Лири и психијатар Доналд Виникот.

Родне улоге, изокренуте

Једна реч: Луси.

Такав лик није постојао пре ње у стриповима.

Она је отелотворење одлучности у комбинацији са одсуством самоспознаје, што је територија која је традиционално припадала мушкарцима.

Било да је у праву или греши, она то ради од срца и без пардона.

На неки начин, она и Чарли Браун су лице и наличје, две вредности које би заједно могле да чине једно комплетно људско биће.

АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,SCHULZ FAMILY INTELLECTUAL PROPERTY TRUST/COURTESY

Детаљ из Клиња 06.02.71

Од самог почетка, Шулц је био необичан по томе што је женске ликове учинио сложеним и заокруженим баш као и мушке.

И док је Чарли Браун јурио Црвенокосу девојчицу на свој оклевајући и несигуран начин, Луси је неуморно гањала предмет својих љубавних осећања Шредера, често се простревши преко клавира у покушају да му привуче пажњу.

Као и обично, у Клињама се испод површине дешавало нешто више од тога.

Пеперминт Пети никад није била помирена са клишеима живота једне девојчице.

Њен директан, мушкобањасти став и чињеница да има пријатељицу/обожаватељку Марси која ју је ословљавала са „господине“ сугерише да њен род и њени сексуални идентитети можда не треба да се узму здраво за готово.

Пријатељство је све

Али мој омиљени однос из стрипа заувек ће остати неочекивано али искрено и топло пријатељство између Снупија и жуте птице Вудстока.

Иако су различите животињске врсте, они успевају да разумеју један другог са великим саосећањем.

Било је покушаја да се њихова блискост легитимизује теоријом је Вудсток женско, али мислим да је то погрешно тумачење које није фер према Шулцовој сложености.

Чарли Браун, Снупи — Детаљ из Клиња 16.01.73

Он је одувек недвосмислено стављао до знања да су обојица мушког пола и да су другари на неки трансцендентни и неодређен начин.

Било би савршено у складу са његовим начином размишљања – и филозофијом његовог стрипа – да блискост пријатељства, било какве врсте, надилази сваку могућу квалификацију.

Извор: Камерон Лоу/bbc

Више