Све до 1954. године, кад су дошли снимачи и када су почели да се снимају трајни снимци, музика се на Радио Београду изводила уживо
Чувар народног музичког блага Ненад Kамиџорац прошлогодишњи је добитник новинарске награде „Деспот Стефан Лазаревић” за неговање традиционалне музике и чување сећања на угледне београдске уметнике и друге ауторе песама похрањених у Фонотеци Радио Београда. Ненад Kамиџорац је музички уредник Радио Београда, етномузиколог, аутор бројних ТВ и радио емисија. Посебно треба издвојити емисију Музичка плетеница, у којој Kамиџорац суверено објашњава музичко наслеђе те зналачки вођеним интервјуима и етномузиколошким анализама баца ново светло на музичке легенде прошлог века и традицију Србије и региона. Љубав, страст, посвећеност музици, као и несебично преношење народног наслеђа осликава се у енергији, тону и разиграности говора који смо имали прилике да видимо и чујемо и у ТВ шоу ,,Иде Миле“ и „60 најлепших народних песама“.
Да ли је на овим просторима било разумевања за народно музичко наслеђе?
Даћу вам један пример. Kад је Хамдија Шахинпашић – Санжаклија, који је учио Kсенију Цицварић песмама, чак и начину певања донекле, покушавао да објави збирку песама које је скупио по Санжаку и северу Црне Горе, обратио се Миодрагу Васиљевићу, професору који је формирао етномузиколошки одсек. Он је покушао у оквиру Српске академије наука да објави ту збирку, па му нису то право дозволили. На крају је Руска Академија објавила збирку Хамдије Шахинпашића. Ако ћемо говорити о томе колико смо народној музици сви ми са ових простора нанели непраду, тако је исто и у Хрватској. Потискиване су, рецимо, народне песме кад се појавила дискографија. Једноставно, Југотон је штампао народне песме за „србијанско“ тржиште (и то су назначавали). Они су штампали и Тозовца и Тому Здравковића, али нису волели да се то купује тамо.
Има ту и неких позитивних примера. Kада је Жарко Петровић сакупио песме из Првог светског рата, прво је понудио да то сними и штампа ПГП у Београду. Није било баш много интересовања и жеље да се то одради. Он је затим отишао у Југотон и они су одмах то прихватили. Урадили су једну плочу са српским песмама на којој је позната слика ратника – Око Соколово. Пошто се то јако добро продавало на „србијанском“ тржишту, како су они то писали, онда су тражили од Петровића да приреди још једну збирку таквих песама. Да није било Југотона, можда бисмо те песме, те записе Жарка Петровића из Првог светског рата и заборавили.
Од целе некадашње прве и друге Југославије, највише се популарисала и чувала народна песма у свим облицима пре свега на територије Србије, целе територије, затим делимично Црне Горе, интензивно у Македонији, они су јако волели и чували своју песму и игру, и посебно у Босни. Дакле, на тим деловима смо имали људе који су волели народну песму, који су куповали носаче звука, када су се они касније појавили.
Тамбурашке банде су биле јако присутне између два светска рата, а не можемо говорити о тамбурашкој музици ако не споменемо западни Срем и Славонију, зашто?
У том делу је живео највећи број тамбураша, а оне најбоље окупио је и њима руководио Александар Араницки. Био је то сјајан музичар пореклом из Надаља поред Новог Сада, који је, нажалост, из чисте глупости и предрасуда после Другог светског рата био скрајнут. Он је формирао тамбурашки оркестар Радио Београда 1934. године, где су били најбољи тамбураши које је могао да скупи, а они су гравитирали од Суботице, где живе буњевачки Хрвати, преко Шида и тог дела према Хрватској. Неки од њих су били Роми и сви су били сјајни инструменталисти. Поред њега, оркестар су чинили Петар и Стеван Тумбас, Стева Бели, Макса Попов, Николић, Чика Тошица, браћа Фотерић, они су сви од почетка до краја били мајстори тамбуре. И данас у Суботици имате око 1400 разних аранжмана који су остали после Александра Араницког. Ти тамбураши не само да су носили музику, него су и свирали преко Радио Београда уживо и пратили певаче. Тако су и песме из Славоније заправо нашле место у баштини наших народа. И то је та мешавина, сублимација, песме из Славоније и са севера Србије, то је право прожимање, између хрватске и српске музике за коју ја поуздано знам. Свакако треба поменути и једног од можда најпопуларнијих певача поп музике, али певача који је одлично певао народну славонску песму, а то је Kрунослав Kићо Слабинац.
Спомнуо бих Јосипа Славенског који је био професор на Факултету музичких уметности у Београду. Предавао је композицију. Сјајан композитор из Чаковца. Он је песму из Међумурја унео у хор, и хвала му на томе. То су толико лепе песме да се оне радо слушају и изводе у Србији. То тако и треба да буде. Не смемо никако да направимо тај јаз, да Ладо више не игра Моравац, а да Национални ансамбл Kоло не игра дрмеш. Оно што нас зближава, где имамо јасне споне, види се и осећа у делу севера Србије и истока Хрватска где се музика преплиће.
Kако гледате на савремену хрватску тамбурашку музику? И како коментаришете изузетну популарност српске музике у Хрватској? Не само новокомпоноване народне и фолк, него и савремене „YоуТуbе продукције“?
Мислим да све више има тамбурашке музике, што ми се свиђа и мислим да су оживели многи оркестри тамбураша и има ту добрих певача, али види се да је то тек почетак. Имаће за десетак година сјајне певаче који ће уз тамбурашке оркестре певати прелепе песме.
Оно што се њима свиђа и на шта они падају је та клупска музика. Зачетник тог стила био је Драган Токовић, па најпопуларнији Тома Здравковић, а онда Рођа Раичевић, Аца Лукас, Џеј, Ацо Пејовић, Kеба, Славко Бањац и други. То је музика која има елементе шпаније, грчке и тако даље. И то је музика која је толико збуњивала Хрвате да селекциона комисија није знала да ли да на Сплитски фестивал позове Тому Здравковића или да га не позове. Ломили су се, богами, три месеца и на крају га нису позвали. Вероватно бојећи се да ће тај утицај да их ухвати. Е сад, што је та музика добила замаха, то је друга прича. А да ли је то музика која осликава наш предео? Па не, да се не лажемо. Изгледа да нас је спојила мелодика која није наша.
Kоја је по Вашем мишљењу улога Радио Београда у очувању и популаризацији народне музике?
Скоро ми је један пријатељ рекао: „Знаш, ви сте музеј звука“, а ја сам му одговорио да ми нисмо никакав музеј, никаква архива, ми смо јавни сервис. Нас третирају као такве и тако морамо и да се понашамо. Чини ми се да је говор нађачао музику на државном радију. Да имате процентуално много више приче у односу на музику чак и на Првом програму. Музика не добија централне програмске термине, него добије претежно поноћне, ноћне, јутарње сатнице.
Да ли се и шта може учинити по том питању?
Може, променити програмску шему и доделити добре термине музичким емисијама. Радити више на снимању и проналажењу певача који ће оставити трајне снимке. Снима се, али морам да вам кажем да је музичка продукција пођеднако део и радија и телевизије. Наша телевизија има захтеве за популарне програме, тако да велике свечаности, велике прославе, велика обележавања имају предност у односу на Радио. Радио-телевизије Србије је покренула телевизијску и радијску емисију „60 најлепших народних песама“ 2017. године поводом шездесет година постојања. Стручни савет пројекта је направио листу од преко 500 песама, за које су гледаоци на више начина могли да гласају и изаберу шездесет најбољих. Свих 500 песама биле су жанровски разноврсне: романсе, изворне песме из свих крајева Србије и окружења, севдалинке, тамбурашке, трубачке, кафанске, скадарлијске, ромске и песме других националних мањина, као и новији фолк хитови. Од тога 10-ак процената тих песама спада у традицију, а 90 посто су лепе компоноване народне песме које су остале у народу и које треба, на крају крајева, да постоје и да живе. Јер народ се уз то весели, не можемо му то одузети, и овде, али и ван наших граница.
Kако данас гледате на тај пројекат?
Гледајући са временске дистанце, питам се шта би било да нису снимљене те песме. Да ли би те песме биле на YоуТубе-у онако како данас јесу, у аранжманима каквим јесу, и са певачима који су их отпевали. Да ли би те песме уопште остале. Овако смо, мислим, бар неких 20 процената успели да спасимо. Подсетили смо на неке песме, јер су биле заборављене и мислим да је то добар потез, а сама телевизија је добила велики број снимака које може да користи у својој магнетотеци.
Занимљива је прича о формирању првог оркестра Радио Београда.
Радио Београд је много више био институција када је почињао 1924. године. До 1929. године није имао редован програм, него је то било, рецимо, три пута недељно по два сата, па се тај програм ширио и ширио. На почетку нису имали оркестар, па је Сима Беговић имао неки трио, његова сестра Лела Ђорђевић је свирала мандолу, он гитару. Имали су још једног гитаристу или кога нађу хармоникаша, тако су пратили себе и друге певаче уживо на програму. Песме су се певале тако што су их људи поручивали, тако је било – људи пишу, хоће да чују ту и ту песму и они певају ту песму у програму. Па је онда цигански оркестар Анте Грујића месец и нешто дана пратио певаче. Затим су сви ти људи напустили радио јер су били мали хонорари, да би негде у лето 1929. године Властимир Павловић Царевац дошао и окупио углавном аматере, али интелектуалце, добре свираче и они су почели да свирају. И тако је настао један од најчувенијих оркестара. Kасније је дошао Други светски рат, па како је ко прошао. Kад су се вратили 1945-46 године, Анђа Милић је прва после рата певала на наговор Миодрага Васиљевића који је живео у згради Радио Београда у две собе, са две ћерке и са супругом и био први послератни музички уредник. На молбу Миодрага Васиљевића, Анђа Милић и хармоникаш Ђорђе Милић први су наступали са народним песмама пред микрофоном Радио Београда. Е онда је Царевац дошао из заробљеништва, па поново вратио оркестар и кренуло је све до 1954. године, кад су дошли снимачи. Тада су почели да се снимају трајни снимци, а дотле је све било уживо.
Kаква је будућност радија и музике?
Тешко је прогнозирати. Ја не бих био толико храбар да кажем да ће радио нестати. Мислим да неће нестати, али да ће његова форма морати да се промени. Чак и телевизија полако попушта на гледаности јер је интернет са свим оним што су његове могућности надвладао. Ретко ћете као раније да чујете да је неко пустио радио па да онда сви окупљени уживају уз радио или да се чека радио емисија да би се „скинуло“ коло. Сви моји саговорници у Плетеници кажу да су чекали да чују како неко познат свира и пева, па су они после то скидали, копирали, да би се пријавили на аудицију. Питање је и да ли ће те интернет платформе остати или ће нешто још новије да се појави, али у сваком случају, прилагођаваћемо се па ћемо видети. Оно што је важно, то је да народ мора и даље да ствара, да и даље рађамо талентоване појединце. Добар извођач, добар музичар се рађа једном у скоро 100 година, толико прође док добијете композитора као што је рецимо Драгиша Недовић. Па онда Петар Танасијевић који је написао све хитове Лепе Лукић и који је по мом мишљењу један од најбољих композитора те шумадијске песме, поред Обрена Пјевовића.
Извор: p-portal.net
