Пише: Немања Калезић
Свако ко је имао привилегију да се попне на горњи део которске тврђаве до каштела Св. Ивана/ Сан Ђованија не би ли уживао у призорима који превазилазе сваку толкиновску маштарију о Средњој земљи, нарочито поглед на разрушено и готово напуштено село Шпиљари подно градских зидина, могао је приметити постаменте са именима претежно мађарских официра који су оставили кости у овим пределима током Првог светског рата. Реч је о војсци Аустроугарске царевине која је у Котору бранила “Приморску тврђаву Бока” од напада црногорског Ловћенског одреда, потпомогнутог француским батеријама тешке артиљерије. Након слома Наполеоновог царства, силе победнице су прекројиле европске границе на Бечком конгресу 1815. године. Бивши поседи Млетачке републике на обали Јадранског мора додељени су Хабзбуршкој монархији, што јој омогућава да развија ратну морнарицу и пратећу инфраструктуру током целог XIX века. Након губитка Венеције и њеног залеђа, што доводи до коначног уједињења Италије 1866, главне базе ратне морнарице постају Пула и Бока Которска.
Како столетне млетачке и отоманске утврде на подручју бококоторског залива нису могле да одговоре потребама савременог ратовања, креће се у вишедеценијски подухват чији је резултат на овај начин описао потпуковник у пензији Радојица Павићевић, најбољи познавалац овог фортификацијског система: “Пред Први свјетски рат тврђава Бока Которска састављена је од: девет утврђених градова, четири оклопљена фора, 28 форова различитих величина и намјене, четири запречне тврђаве, девет форова – батерија, двије торпедне батерије, двије фланкирне батерије, 13 запречних утврђења, 22 батерије полу-сталног типа, 20 караула, око 20 касарни (дефанзивних, жандармеријских, градских, стражарских итд.), четири брода као утврђене ватрене тачке и изузетно великом инфраструктуром као што су: воде, путеви, жељезница, аеродроми, арсенал, болнице, гробља, складишта, радионице, магацини, школе, сигналне станице и радио-станице”.
Изграђена је пруга уског колосека од Габеле у Херцеговини до Зеленике у новљанском заливу. Она је отворена за саобраћај 1901. и данашње херцегновско шеталиште Пет Даница трасирано је и уређено баш за потребе те пруге. Тако су се стекли услови да се угаљ, муниција и остале потрепштине за ратне бродове могу што брже и ефикасније допремати до пристаништа флоте. Интересантно је да је Габелу (мало место између Метковића и Чапљине у долини Неретве) мексички филолог Роберто Салинас на основу језичке анализе Хомеровог епа Илијада означио као локацију древне Троје. Иако ту хипотезу не подржава ниједан закључак модерне науке, она је само један у низу примера како бизарне теорије могу одређеном месту да донесу, макар привремену, славу и процват туризма – што није усамљен случај на територији Босне и Херцеговине.
Ремонтни завод у Тивту, познатији као Арсенал, почео је са радом 1889. и функционисао је до 2007, када је продат и на његовом месту је подигнут Порто Монтенегро, монденска марина за богаташке јахте. Први званични назив је гласио “Seearsenal Pola – Filiale Teodo” (Поморски арсенал Пула – филијала Тиват) и у складу са тим, у првим годинама рада већина мајстора је долазила из Истре, тј. из пулског арсенала првог модерног ратног бродоградилишта на источној обали Јадрана. Након Другог светског рата, Завод добија име по народном хероју Сави Ковачевићу и доживљава највећу експанзију – преко 1500 радника ту је зарађивало за хлеб. Ту су се могли наћи и високо цењени радници, попут подводних варилаца и инжењера за ремонт најосетљивијих борбених система на ратним бродовима. Данас Порто Монтенегро има потребу за далеко другачијим профилом радне снаге, што показује колико је деиндустријализација која је пратила распад бивше Југославије била погубна за све нас.
Вук Бачановић: Култур-расизам и Бока Которска, случај хрватских захтјева у Црној Гори
Стубови одбране
У овом тексту нема места да се спомену сва утврђења у појасу бококоторског залива, али ћемо споменути неколико значајнијих. Сам улаз у залив браниле су три форте, прва на рту Оштро (далеко познатијем као Превлака), која на актуелности добија са почетком такозваног “рата за мир”, када трупе Оперативне групе ЈНА покушавају да заузму Дубровник. Године 1992. ту долази осматрачка мисија УН, која у тврђави остаје целу деценију. Данас представља најјужнију тачку Хрватске, што је последица крајње нелогичне одлуке из 1939. да Бановина Хрватска добије контролу над улазом у Боку Которску. Друга форта на острву Ластавица, које данас носи име Мамула, по аустријском генералу српског порекла Лазару Мамули који се истакао у борбама током мађарске револуције 1848–1849. Тада је, између осталог, успео да одбије угарске нападе на Сремске Карловце, због чега је добио титулу барона. Касније постаје гувернер Далмације и тада почиње изградња тврђаве која и данас носи његово име. У току Другог светског рата, у тврђави се налазио италијански концентрациони логор, али ни то није било довољно да избегне судбину преуређења у ексклузивни хотел, без имало пијетета за жртве које су на том месту страдале. На супротној страни, на самом шпицу полуострва Луштица, у исто време када и Мамула подигнута је утврда Арза, која је 2005. продата руско–српском конзорцијуму са идејом да постане луксузно одмаралиште, али до реализације није дошло до дан-данас.
Шпањола је каштел на брду Бајер, које доминира над Херцег Новим, а самим тим и улазом у цео залив. Прву тврђаву су изградили Турци, али 1538. хришћанска флота, коју су поглавито финансирали Шпанци а којом је командовао ђеновљански адмирал Андреа Дорија, заузима град и почиње радове на месту постојеће фортификације. Већ следеће године Турци успевају да протерају шпанску посаду, која је наводно бројала 4000 војника, али назив Шпањола усталио се код домицилног становништва до данашњих дана. Сви следећи господари Новог су наставили да дограђују и преправљају утврђење по својим потребама, па она тако постаје један од стубова одбрамбене тактике аустроугарских генерала и адмирала. Утврду коначно напушта ЈНА у годинама након Другог светског рата.
За две најзначајније тврђаве током борби у Првом светском рату сматрају се Врмац и Горажда. Оне су првобитно изграђене током шесте деценије XIX века, а за њихов данашњи изглед заслужни су радови с краја века. Оне су представљале кључне артиљеријске тачке са којих је планирано дејствовање по непријатељским положајима на падинама Ловћена. Биле су у потпуности аутономне, са сопственим резервоарима пијаће воде, агрегатима за производњу електричне енергије и свим осталим што задовољава потребе њихових посада. Горажда је имала ротирајућу челичну куполу тежине сто тона, под чијом заштитом су били главни топови на брдима јужно и западно од Котора, тј. источно и југоисточно од Тивта. Прилазе Врмцу, чувају мање утврде Кавач и Шкаљари, које су данас скроз девастиране, за разлику од каштела Тројица који је у далеко бољем стању.
Са почетком Великог рата, једини излаз Централних сила на Медитеран биле су аустроугарске базе на Јадранском мору. Из Боке Которске ратна морнарица, а нарочито подморнице, лако су могле да ометају савезнички саобраћај у Медитерану, те је недовољно опремљеној црногорској војсци намењен задатак да бар покуша да омете груписање и дејство непријатељске флоте. Тај задатак се у потпуности поклапао са вековном жељом Црне Горе да се “спусти” на обале “невесте Јадрана”. Убрзо је постало јасно да Ловћенски одред, који је бројао 21 батаљон пешадије (9.500 људи), 16 митраљеза и нешто преко 30 топова, нема довољно људства и опреме да угрози фортификацијски систем на својим границама. Насупрот је стајала сила од преко 22.000 људи, 116 митраљеза и 238 топова различитих калибара, не рачунајући ватрену моћ аустроугарске флоте.
Стижу Французи
Првих недеља рата, француска флота врши демонстративан упад у Јадранско море и успева да пресретне лаку крстарицу “Сента” и разарач “Улан” аустријског цара и мађарског краља. После размене ватре, бржи и мањи “Улан” успева да побегне док “Сента”, депласмана 2500 тона, тешко оштећена француским гранатама, нестаје у таласима крај обале Петровца на мору. До обале је успело да доплива 139 чланова посаде, где су их заробили припадници црногорске војске и у чијем заробљеништву ће остати до почетка 1916. године.
Схвативши да не могу контролисати аустроугарску флоту у Боки Которској без “очију и ушију” на црногорској обали, француски адмирали константно покушавају да повећају своје присуство у луци Бар. У ту сврху инсталирају бежичну радио-станицу и шаљу два хидроавиона у једину употребљиву луку под суверенитетом краља Николе I Петровића. Њиховим ривалима у Пули то је више него јасно, па су хидроавиони ускоро уништени а радио-станица оштећена, те је релоцирана у Подгорицу где ће постати мета аустроугарске авијације.
Крајем августа стижу две чете француске морнаричке пешадије, део међународних снага стационираних у Скадру, граду који је долазио у снове свим владарима који су столовали на Цетињу. Првобитно је требало да буду део далеко већег експедиционог корпуса Савезника, који је имао задатак да овлада Боком. Како се од тог плана одустало, 200 маринаца остаје при двору као почасна гарда краља Николе, све до његовог бега из земље јануара 1916. године.
У барску луку 18. и 19. септембра улази пароброд “Анри Фресине”, у пратњи француске медитеранске флоте на челу са крстарицом “Леон Гамбета”. Два дана траје истовар одреда капетана фрегате Грелијеа, који чине два официра и 140 подофицира и војника са осам морнаричких топова калибра 120 и 150 милиметара. Месец дана је било потребно да се батерије са припадајућим гранатама пребаце до превоја Кук, који је са својих 1350 метара надморске висине доминирао которским заливом и представљао идеалан артиљеријски положај на црногорским обронцима Ловћена. Од барске луке постојала је пруга уског колосека до Вирпазара, након тога топови су преношени колским запрегама до Цетиња, док су на сам положај изнети “на рукама” до већ припремљених позиција. Ту их чека црногорска артиљерија, која са својих позиција на Куку, Крстацу и Пестинграду води артиљеријске дуеле још од августа месеца. Поред поменутих аустроугарских утврђења, у борбама учествује и морнарица. Оклопљена крстарица “Цар Карло VI” била је укотвљена у тиватском заливу код села Кртола и одатле је тукла црногорске положаје својим 240 милиметарским топовима. Убрзо је пристигла и цела В поморска дивизија, која распоређује бродове дуж приморских места која данас можемо препознати по плажним баровима и рибљим ресторанима. “Цар Франц Јосиф I” је издржао напад док је био код Лепетана, “Пантер” прихвата борбу у висини Љуте и бомбардује положаје на Куку, а “Сигетвар” је био мета црногорске артиљерије док је био на везу код Столива.
Доласком француских артиљераца борбе добијају на интезитету и координацији између батерија. Главни циљеви постају утврђења Врмац и Горажда, као и складишта у склопу ремонтног завода у Тивту. Већ првог дана 19. октобра, на Врмац је пало преко 100 граната, један топ је уништен а неколико војника погинуло. Треба имати у виду да су француски топови били на 1350 метара надморске висине, док су позиције које су гађали лежале 900 метара подно њихових ногу. У појединим тренуцима извиђачи двојне монархије који су користили балоне у Лепетанима, хидроавионе из Кумбора или су били распоређени на утврђеним осматрачницама, попут Радоштака који је са 1346 метара надморске висине пружао идеалан поглед на добар део залива, мислили да утврђења неће издржати овакву фуриозну ватру са Ловћена. У помоћ им долази бојни брод “Радецки” са својим главним топовима пречника 305 мм, који је носио име по фелдмаршалу Јозефу Радецком, Ван војних кругова фелдмаршал је познат по Радецки маршу Јохана Штрауса, насталом у част његових победа у северној Италији 1848. године. Борбе доживљавају врхунац 23. октобра када је Врмац погођен са 176 граната, његова два топа од 410 мм која су чинила батерију (која се симболично звала Монтенегро) онеспособљена су, а вода у тврђавским цистернама контаминирана. Поручник бојног борда Ернест Клајн описивао је борбе следећим речима: “…Често би ударио плотун непријатељских метака, уз заглушујући урнебес, у један од форова, који је истог тренутка био обавијен у дим и пламен. “
“Време је да се прекине са жртвама”
Ни савезничке батерије нису прошле без губитака јер због природе терена није било могуће стално мењати ватрене положаје, па су аустроугарске нишанџије временом откривале позиције батерија. Француски и црногорски топови један по један бивају избачени из акције. Не треба упасти у замку париских илустратора, који су цртајући пропагандну разгледницу борби, без много удубљивања у географију Црне Горе, представиле дејство своје артиљерије као пријатан излет на јадранску обалу. Временске прилике нагло се погоршавају 26. октобра – киша не стаје и топовске посаде почињу да пате од сурове јесење климе на Ловћену. Уз то нестаје муниције која се тешко могла надоместити, те капетан фрегате Грелис један од својих извештаја закључује речима: “Време је да се прекине са жртвама у људству које су у датим приликама бесплодне”. Овакво стање коинцидира са мисијом контраадмирала Ле Бона, послатог из команде француске морнарице у Бордоу у Црну Гору како би проучио могућности савезничког ослобођења Боке Которске. Његови закључци су јасни: без ангажовања огромне експедиционе флоте и армије није могуће овладати јужном обалом Јадрана. Надањима краља Николе да ће бити свечано дочекан подно которских зидина долази крај. Преживели француски топови предати су његовој војсци а посаде су напустиле земљу, остављајући само извиђаче који су путем бежичне радио-станице у Подгорици обавештавале о кретању аустроугарске флоте. Ловћенски фронт улази у стање мировања и неће бити озбиљнијих окршаја све до његовог слома у јануару 1916. године када су војници Франца Јозефа коначно овладали Ловћеном и Цетињем, а Црна Гора је капитулирала.
Тада се у Бечу рађа идеја да се на месту Његошеве заветне капеле, у којој је и сам почивао, подигне колосални споменик тријумфу Двојне монархије на овом “Гибралтару Јадрана”. Тело Петра II пренето је у Цетињски манастир августа 1916. године, а сама капела је делимично разрушена. До краја рата споменик није подигнут, али се ту не завршава прича о капели која је парала облаке. Данас Његошеви недостојни потомци његову филозофску мисао своде на пар цитата које, надајмо се, уче као народне пословице и мисле да тако могу продрети у душу последњег владике владара цетињскога крша. Да не помињемо да се, поводом Његошевог рођендана, недавно на кули Београд појавила анимација у којој је доминирао орах који се у бестежинском стању врти попут дечијих бомбона у рекламама из осамдесетих година. Мало ме срамота да цитирам стих који је пратио ту “пригодну” анимацију и која је прави показатељ духа људи који га бестидно користе као изговор за нова слуђивања народа и сејање мржње која за циљ имају само нове и нове пљачке.
Извор: Време
