Пише: Немања Џуверовић
Сукоб Азербејџана и Јерменије око Карабаха (ова област се у Јерменији и остатку света назива Нагорно-Карабах) започео је још у време СССР, касних осамдесетих, када је јерменско становништво које живи на Карабаху затражило спајање са Јерменијом, а након што овај захтев није испуњен, затражило и независност од Азербејџана. Са распадом СССР долази и до оружаног сукоба између Азербејџана и Јерменије током 1992. и 1993. – тада је јерменска страна извојевала победу и протерала азербејџанске војне снаге из Карабаха и седам околних регија, чиме је подручје под јерменском контролом знатно проширено. Као последица, по речима саговорника из Азербејџана, око 800000 Азербејџанаца морало је да напусти своје домове, чиме су постали интерно расељена лица у својој земљи.
Следећих тридесет година обележено је независношћу тзв. Републике Нагорно-Карабах. Ипак, ниједна држава, укључујући и Јерменију, није признала независност Карабаха, што је битна разлика у односу на друге сецесионистичке регије, где је дошло барем до делимичног (Абхазија, Јужна Осетија) или већинског признања (Косово). У реалности, ова квазидржава функционисала је под јурисдикцијом Јерменије, с којом је била спојена дуж целе своје источне границе и од које је у потпуности зависила када је реч о снабдевању.
Ипак, време није било савезник Јерменије и Карабаха. Азербејџан је 1994. године потписао тзв. Споразум века, којим је дозвољено страним нафтним компанијама да експлоатишу нафту и гас у овој земљи, што је довело до њеног наглог економског развитка. Главни град Баку данас више подсећа на Истанбул или Дубаи него на некадашњу престоницу једне од совјетских република. Модерна архитектура (попут центра “Хајдар Алијев” који је дизајнирала Заха Хадид), широки булевари, небодери, европске модне марке и светски ланци хотела често збуњују посетиоца који неретко има осећај да се налази у европској, а не у престоници државе на јужном Кавказу. Упоредо са економским напретком, Азербејџан је интензивно улагао у свој војни арсенал, при чему је одбрамбени буџет мерен у милијардама долара (између две и три милијарде долара у последњих пет година), да би 2024. године године достигао непуне четири милијарди долара. Све то је омогућило Азербејџану да створи снажну војску у регионалним оквирима, са главним циљем да поврати изгубљени Карабах када тренутак буде погодан.
Тренутак је дошао 2020. године, када је избио Други карабашки рат. За разлику од првог, када Азербејџан није био спреман за сукоб, овог пута је његова војска спремно дочекала оружане сукобе. Рат је трајао 44 дана, током којих је Азербејџан успео да поврати највећи део својих седам изгубљених регија око Карабаха. Војну превласт је, поред доброг стратешког планирања, донело модерно наоружање набављано од Израела и Турске, поготову војни дронови који су омогућили азербејџанској војсци да оствари предност на брдовитом и веома неприступачном терену. У том рату повраћен је и историјски град Шуша (на јерменском Шуши), који ће у наредном периоду постати симбол обнове Карабаха.
Како изгледа културни геноцид над Јерменимa у Нагорно-Карабаху
Примирје су потписали председник Азербејџана Илхам Алијев, премијер Јерменије Никола Пашињан и председник Руске Федерације Владимир Путин – посредник у постизању примирја, као што је то често случај у постсовјетском простору. Примирје је подразумевало повлачење јерменске војске са територија које су окруживале Карабах, тако да је Република Нагорно-Карабах изгубила копнену везу са Јерменијом и остала окружена непријатељским оружаним снагама. Такође, споразум о прекиду ватре подразумевао је размештање руских мировних трупа, као и стварање копнене транспортне везе између Азербејџана и Аутономне републике Накичеван (део Азербејџана који се налази унутар Јерменије и који је физички одвојен од остатка Азербејџана).
Међутим, ту није био крај сукоба. И поред остварене победе 2020. године, Азербејџан није могао бити у потпуности задовољан јер Карабах и даље није био под његовом потпуном контролом. Одлука Руске Федерације да нападне Украјину 2022. године није имала последице само по европску безбедност, већ је утицала и на безбедносну динамику у другим регионима, имајући у виду да је Русија морала све своје ресурсе да усмери ка инвазији. Као последицу, Азербејџан је 2023. године спровео тзв. антитерористичку операцију против Републике Нагорно-Карабах, под оптужбом да азербејџанско становништво гине од нагазних мина које је и даље постављало локално становништво.
У року од самог једног дана, Република Нагорно-Карабах је доживела потпуни војни пораз. Након потписивања мировног споразума који је убрзо уследио, Азербејџан је отворио границу са Јерменијом што је довело до масовног одласка Јермена из главног града Степанкерта (на азербејџанском Ханкенди) и преосталих градова Нагорно-Карабаха, док је Република Нагорно-Карабах и де факто престала да постоји. Процене су да је око 100.000 Јермена напустило ову територију и отишло у друге земље, пре свега у Јерменију. Карабах је после тридесет година поново постао део Азербејџана. Поред тога, руске мировне трупе напустиле су Карабах у априлу ове године, чиме је отклоњена и последња препрека потпуној контроли Азербејџана.
Градови духова
Од 2020. године Азербејџан је кренуо да потпуно мења изглед Карабаха. Процене су да је до сада уложено око 20 милијарди долара у обнову овог дела земље, а да је потребно да се уложи још толико како би се регион у потпуности обновио. У неким другим случајевима ове бројке би деловале незамисливе, али Азербејџан, захваљујући високим приходима од нафте и гаса, може себи да приушти нешто такво. Разрушена места у првом рату деведесетих година сада се у потпуности обнављају. Градови као што је Физули, који је скоро сравњен са земљом, већ је обновљен, при чему је видљиво и присуство других држава које подржавају Азербејџан у обнови. Једина школа у овом граду изграђена је приватним средствима из Узбекистана.
Град Шуша, културни центар Азербејџана, делује као огромно градилиште на коме ничу нове владине зграде, хотели са пет звездица, обнављају се верски споменици (укључујући и јерменску цркву) и на сваком кораку истиче да је Шуша (и Карабах) део Азербејџана. Док боравите у ексклузивном хотелу и спремате се за обилазак ослобођених територија, како из називају у Азербејџану, имате утисак да се спремате за скијање у неком од швајцарских одмаралишта, а не за посету ономе што је до скора било бојно поље.
Како изгледа културни геноцид над Јерменимa у Нагорно-Карабаху
Обнова није видљива само у градовима, већ и у инфраструктури, са изградњом нових путева, водених резервоара (Карабах има 25 одсто водних резерви Азербејџана) и међународних аеродрома који би требало да повежу регион са остатком земље, али и са осталим земљама у окружењу – пре свега са Турском. Имајући у виду да је све ово урађено за три године, делује да обнова напредује веома брзим темпом. Оно што још увек недостаје јесу људи који би требало да живе у свим овим обновљеним градовима, који ноћу изгледају као градови духова – без становника на улицама или упаљених светала у становима. Саговорници кажу да се ће се становништво постепено вратити, у складу са планом повратка и са отварањем нових радних места. До тада можете уживати у тишини која градовима није својствена.
Улазак у Карабах је формално дозвољен свима, укључујући и странце. Међутим, у пракси ствари не функционишу баш тако лако. Улазак у Азербејџан је могућ само ваздушним путем зато што су све копнене границе (са Јерменијом, Грузијом, Руском Федерацијом и Ираном) затворене већ годинама због безбедносне ситуације и миграција. Српски пасош свакако олакшава улазак у Азербејџан, а визе између две земље укинуте су пре више од пет година. Иако је Карабах сада део Азербејџана, на административној граници постоји контролни пункт на ком се прегледају пасоши и врши контрола. На путу до Шуше, на растојању нешто већем до 100 километара, постоје још четири војна пункта на којима се виши додатна контрола. Саговорници кажу да је довољно да се странци региструју за улазак у Карабах, али пракса делује нешто другачија и иде у прилог констатације да су посете Карабаху још увек строго регулисане и контролисане. Делује да Азербејџан чини све да се сценарио из раних деведесетих више не понови и да њихова контрола и суверенитет над Карабахом не буду доведени у питање ни на који начин.
Рат је готов, а где је мир
Карабах је поново део Азербејџана, али питање које је још увек отворено јесте однос између Јерменије и Азербејџана. Иако је Република Нагорно-Карабах била формално независна, у стварности је деловала као део Јерменије. Такође, током свих мировних преговора, Нагорно-Карабах је представљао премијер Јерменије, а не његов председник (као што је Милошевић представљао босанске Србе на мировним преговорима у Дејтону).
Јерменија и Азербејџан још увек, више од тридесет година након распада СССР, немају дипломатске односе, што довољно говори о односима између двеју држава. С једне стране, Јерменија је деценијама подржавала (или боље рећи одржавала) Нагорно-Карабах – било да је реч о његовој војсци, финансијама, инфраструктури или политичкој подршци. То је довело до тога да буде изостављена из бројних регионалних, пре свега економских иницијатива које су започињале из Азербејџана. Најбољи пример је гасовод Баку-Тбилиси-Чејхан, који преноси гас и нафту из Азербејџана у Турску преко Грузије, заобилазећи Јерменију, која тиме не само да нема обезбеђено снабдевање ресурсима, већ не добија ни приходе од транспорта преко своје територије.
Исто се односи на железничку пругу Баку-Тбилиси-Карс која повезује ове три земље, поново заобилазећи Јерменију. Поред тога, висока војна издвајања, као и финансијски издаци за одржавање Нагорно-Карабаха, ограничили су економски напредак Јерменије, која заостаје за осталим земљама региона по овом питању.
С друге стране, период након стицања независности Азербејџана обележен је наглим развојем, који долази највећим делом од извоза нафте и гаса (половина БДП ове државе и 90 одсто целокупног извоза). Та држава троши само четвртину својих ресурса, док остатак користи за извоз. Висока цена деривата већ дужи низ година омогућила је земљи да улаже знатна средства у обнову и инфраструктуру, али и војне снаге, што се на крају показало као кључно у борби за Карабах.
Азербејџан представља и кључну транзитну руту за пренос енергената из централне Азије, пре свега из Казахстана и Туркменистана, у Европу. У контексту рата у Украјини и тежње ЕУ да смањи зависност од увоза гаса из Руске Федерације, сарадња са Азербејџаном постаје још важнија.
Из свега наведеног делује да време ради за Азербејџан. Јерменија је због подршке (и контроле) Нагорно-Карабаха платила високу цену. На крају је ипак изгубила ову територију, чиме је цена постала још већа, а створена је и унутрашња криза у земљи, која и даље траје. С друге стране, Азербејџан је иницијално изгубио велики део своје територије, што га је ставило у незавидну позицију. Међутим, сплет повољних геоекономских околности, брз економски развој и стварање јаке војске допринели су да му се позиција током година знатно побољша. Две војне интервенције, и поред озбиљних критика у вези са етничким чишћењем Јермена, економском блокадом у којој је држан Нагорно-Карабах и кршењима људских права и правила ратовања, нису довеле до тога да остале државе на крају не признају враћање ове територије под суверенитет Азербејџана.
У оваквим околностима Азербејџан има повољнију позицију у мировним преговорима. Ова земља инсистира на директним преговорима са Јерменијом јер сматра да међународно посредовање није дало никакве резултате. Овакав став подсећа на политику Израела из прошлости и на то што је, због своје надмоћи у региону, инсистирао на директном и билатералном потписивању мировних споразума са својим арапским суседима. Победници воле да сами одређују услове мира.
Искључивање мировних посредника из будућих преговора посебно се односи на тзв. Минск групу, која је направљена у оквиру ОЕБС под вођством Француске, Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава и која је била кључни посредник између две земље у претходним деценијама, а према којој је Азербејџан веома критичан, поготову према улози Француске.
По Азербејџану, две ствари су највећа препрека за постизање мировног споразума и успостављања дипломатских односа. Прво, то је Устав Јерменије, који има одреднице које се односе на уједињење са Карабахом. Без промене Устава, сматрају у Азербејџану, није могуће постићи било какав споразум. Чини се да су у Јеревану спремни да размотре ово питање, али јасно је да је то и изузетно осетљиво унутрашње питање које зависи од мноштва фактора.
Друго, то је питање Аутономне републике Накичеван, која је део Азербејџана, али се налази на територији Јерменије. По мировном споразуму из 2020. године, Јерменија се обавезала да ће дозволити успостављање својеврсног коридора између Азербејџана и Накичевана уз своју границу са Ираном, што до сада није учињено. Заузврат, Азербејџан је спреман да укључи Јерменију у регионалне економске аранжмане који би могли да јој донесу велику економску корист. Да ли је ово довољно да се Јерменија и званично одрекне онога што више не контролише, остаје да се види.
Карабах није Косово
Из свега описаног делује да би сценарио Карабаха могао да се примени и на Косово, тј. да се српска војска на Косово врати. Многи у Србији такав сценарио и прижељкују. Међутим, сличности између ова два случаја само су површинске и не могу се поредити. Већ је истакнуто да Нагорно-Карабах није признала нити једна држава, чак Јерменија, која је у свом Уставу имала циљ сједињење двеју територија. Уз то, међународни положај Азербејџана знатно је повољнији од положаја Србије. Ова земља има посебно интензивне односе са Турском, са којом дели бројне језичке, културне и историјске сличности (Азербејџанци се због свог порекла понекад називају и Азербејџански Турци). Турска, која је истовремено чланица НАТО, најважнији је политички, војни и економски савезник Азербејџана, што се и видело и у периоду од 2020. до данас. Такође, Азербејџан је дозволом западним компанијама да експлоатишу његове природне ресурсе и тиме стичу велику добит задобио и подршку држава као што су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Норвешка, Јапан и Саудијска Арабија, што је било посебно важно након Другог карабашког рата, када је препознат територијални суверенитет Азербејџана.
И поред критика које долазе од ЕУ и њених држава чланица када су у питању политичке слободе и кршење људских права у земљи, Азербејџан представља изузетно важног партнера за Европу у њеним настојањима да смањи енергетску зависност од Руске Федерације. Ова земља је четврти највећи снабдевач Европске уније гасом, док је споразумом који потписан 2022. године договорено да се испорука гаса удвостручи до 2027. године. У новоствореном контексту, у коме Европској унији питање демократије и људских права више није пресудно у односима са другим државама, стабилно снабдевање ресурсима добија још више на важности. На крају, Азербејџан је успео да одржи стабилне, иако не идеалне односе са Руском Федерацијом, који су ипак довољно чврсти да одрже мир на граници између две државе. Уз Русију каква је данас то представља велики успех. Азербејџан је једна од ретких држава која су успеле да уклоне руске војне трупе са своје територије и то мирним путем, тј. кроз договор. Ова чињеница често се истиче у разговорима са азербејџанским саговорницима.
С друге стране, положај Србије је далеко неповољнији. Оно што је сушта супротност у односу на Карабах јесте да је Косово признало најмање 90 држава, при чему су неке од њих најутицајније државе света. Државе се на признање у међународним односима нерадо одлучују, али још теже мењају своју одлуку, с чиме се и Србија сусрела током своје кампање за повлачење признања Косова. Истовремено, чак и ако би се војни баланс снага у региону променио у корист Србије, која се попут Азербејџана ужурбано наоружава, то не мења чињеницу да је Србија окружена чланицама НАТО, као и да се НАТО трупе налазе на територији Косова. То значи да Србија не може војним путем покушати да поврати Косово, као што је Азербејџан урадио са Карабахом.
Нагорно Карабах, Црна башта на планини: Азијски Балкан, азербејџанско Косово и Путин миротворац
Поред тога, геополитичка позиција Србије и одсуство природних ресурса чине је много мање важним партнером за западне државе. Оно што остаје као отворено питање јесте да ли откриће литијума може, барем делимично, променити нешто у таквом односу. Другим речима, да ли ће Александар Вучић, као и Алијев пре њега, потписати са страним западним компанијама споразум о експлоатацију ове руде. На крају, можда једину тренутну сличност представља чињеница да је и Србија била земља у којој су распоређене руске војске трупе накнадно напустиле територију. Ипак, руске трупе су самовољно напустиле Косово, противно жељама Србије, док су у случаја Азербејџана биле “замољене” да напусте територију Карабаха.
У временима сукоба обично се каже да преговори између зараћених страна и мир немају алтернативу. Ипак, пример Азербејџана даје нешто другачију слику и показује да се ситуација може променити и оружаним путем. Међутим, случај Карабаха не треба узимати као водиљу за решавање других отворених случајева, посебно у контексту нашег региона. Историјски гледано, победнички мир никада није трајни мир.
Аутор је професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду
Извор: Време
