Пише: Немања Рујевић
Бивши посланик радикала Немања Шаровић одушевљава масе својим репортерским подухватима. И каже да му је углавном жао народа који интервјуише на Вучићевим митинзима
Око седамсто хиљада људи гледало је, или барем бацило поглед, на снимак “Немања код ћација УЖИВО” на Јутјубу. Немања је Шаровић, а “ћаци” је збирни сленг за студенте “који желе да уче” и, уопште, оне који глуме грађане забринуте због протеста.
На гледаности би позавиделе и телевизије са националном фреквенцијом. Али за Шаровића је то уобичајено откако крстари улицама пред камером зрењанинске КТВ. За гледаност не може бити рђаво ни то што је у суботу (8. март) приведен – шесторица полицајаца су га једва унели у ауто, а микрофон је однео све до станице.
Видео од суботе је прворазредни Slow TV– шест и по сати непрекинутог преноса. Шаровића хапсе, микрофон преузима колега. Чека се испред полицијске станице у Мајке Јевросиме, па код Ургентног центра где је Шаровић пребачен, свуда је гужва, хаос, саговорници се налазе спонтано, на крају Шаровић излази и даје изјаву.
Но, други живот или барем друга каријера Немање Шаровића (50), после година проведених у Српској радикалној странци, догађај су мало вероватан. Прилика каква се ретко коме укаже.
Данас, кажу, Шаровића на улици поздравља и старо и младо, и лево и десно. И они који презиру радикале диве се начину на који новопечени репортер раскринкава имагинаријум Александра Вучића.
НА ЗАДАТКУ
Шаровић је постао познат по одласцима на митинге СНС, где разговара са народом. Увек је насмејан, самоуверен, допола пита, а од пола коментарише. А народ, најчешће довезен аутобусом, ћути, бежи, прекрива лице. Неки простодушно говоре да су запослени у овом или оном јавном предузећу и да су морали да дођу.
“То је директан контакт, суштина. Разлог да идем тамо је да ту суштину режима осликам”, рекао је Шаровић за наш њузлетер “Међувреме” почетком фебруара, после Вучићевог скупа у Јагодини.
Много који новинарски уџбеник каже да је разговор са обичним људима бит новинарства. Али неки кажу да није у реду да се простодушни људи, често у беспарици и не схватајући да ће се са њима терати шега, приказују тако нефилтрирано, уживо.
То је наједило Драгослава Бокана, једног од првака режимске пропаганде. Он је поучио људе да, кад дође “непријатељски водитељ”, а они нека му кажу да све пита Вучића или њега, Бокана.
“Да пребаце на нас, да се ми обрачунамо са онима који покушавају да подметну причу да је на страни власт само примитиван народ, иако нама не смета што је то примитиван народ. Али то није истина”, рекао је Бокан за ТВ Информер.
Шаровић каже да му је жао људи са којима прича: “Они су у неком стању изнуде и најлакше је осуђивати. Треба им прићи и ослободити их заробљеништва, стокхолмског синдрома. Јер они као жртве често оправдавају оног ко им наноси зло.”
Зрењанинску КТВ назива “једином слободном телевизијом” и нема добро мишљење о етаблираним медијима – ни режимским, ни другим. После привођења коначно је гостовао на телевизији Н1.
“Ја сам знао донекле како ће то изгледати. Они су спроводили обуку шта треба рећи ако их пресретне Немања Шаровић”, рекао је о дешавањима у Пионирском парку.
НИЈЕ СЕ ПРОДАО, А МОГАО ЈЕ
Шаровић није мењао националне ставове. У СРС ушао је као младић, од 2004. и у Централну отаџбинску управу. Био је посланик у више мандата. Са Војиславом Шешељем се коначно разишао 2020. године. Према Шаровићу, прво је Вучић напустио Шешеља, а онда се Шешељ придружио Вучићу. Шаровић је пак основао покрет “Љубав, вера, нада”, који није имао никакве успехе.
Његов колега са КТВ Александар Дикић, иначе члан Демократске странке, каже да се људима код Шаровића допада интегритет и да му многи зато опраштају и “ружну прошлост”. Он му дође, каже Дикић, као огледало за радикалски корпус међу напредњацима – због Шаровића виде какви су.
“Многи су покушали Вучићу да конкуришу политичким идејама и нису успели. Људи се јасно разликују једино по интегритету, поштењу и непоткупљивости – то је код Шаровића у првом плану. Чак и кад се не слажете са њим, он је политички таленат могао да уновчи много уносније него Александар Мартиновић или Наташа Јовановић, али је то одбио.”
Популарност Шаровићевих емисија, наступа и репортерских подухвата Дикић објашњава навикнутошћу публике на ријалити у политици. “Па и тај његов ход кроз напредњаке, пропитивање и провоцирање, нека је врста ријалитија. Шаровић је њихове скупове свео на Фарму и Задругу. Тај вајб ријалитија одушевљава део публике.”
Чаршија критичких новинара не зна тачно како да се понаша према Шаровићу и његовој неслућеној популарности. Једни кажу – није новинар него и даље радикал који иде међу “своје”, у некадашње бирачко тело радикала.
Али тапија на новинарство нема – човек с микрофоном, у свакој врсти новинарског подухвата, може бити третиран само као новинар. Тако је Шаровић постао и први знани новинар који је приведен пошто је одбио да сам оде, а полиција тобоже била забринута за његову безбедност.
Извор: Време
