Пише: Александар Бауцал
Петак 28. март
Два студента су тешко пребијена у Новом Саду. Рукопис „ненасилне“ власти?
Што се више представљају као мирољубиви, понашање и реторика су им све насилнији. Маркетиншке поруке одударају од стварности толико да постају карикатура. Постају знак слабости и несигурности, а не снаге. А студенти у Нишу се распитују да ли је довољан предуслов за стамбени кредит да им бака буде у СНС. Неки Дарко Глишић тражи да ректор Ђокић буде ухапшен. Власт која злоупотребљава све институције за остварење личних интереса на рачун општих, критику доживљава као тешко кривично дело и рушење државног поретка. И то је знак слабости. Знак да и најужи врх СНС осећа да је крај власти близу, а тиме и питање њихове одговорности. И то се осећа у ваздуху. Академска заједница захтева укидање бесмислене Уредбе која прописује да наставници треба да имају 35 сати наставних, а свега 5 сати научно-истраживачких активности. Та Уредба не заслужује критику, али имајући у виду негативне последице морало је да се реагује. На данашњи дан 1871. објављена је декларација Париске комуне. Само кажем.
Субота 29. март
Данас је скуп испред Информера, медијског оружја СНС. Нема оружја које ова власт није испробала над својим грађанима. Поред „звучног оружја“ преживели смо и употребу медијског, законског, изборног, (пара)полицијског, психолошког… Догађај дана је одлука ОШ Иво Андрић да прекину обуставу наставе. Њихово јавно саопштење је пример професионалности и друштвене одговорности. Враћају се у наставу због осећања дужности према ученицима, али настављају борбу за заједничко добро.
Слична је ситуација и у другим школама. Зато је важно да се одупремо маркетингу власти и да се подсетимо: највећа одговорност за стање у школама има Министарство и власт (читај: Један човек). Не желе да испуне захтеве студената, већ да „сломе“ оне који то траже од њих. Зато не сме да се одустане од борбе за право да држава припада грађанима. Средства и тактика могу и треба да се прилагођавају околностима. Мислим да нам је то показала заједница наставника, родитеља и ученика у школи Иво Андрић и зато су моји хероји дана. Никола Саркози ће изгледа добити седам година затвора због злоупотребе буџетских средстава. Само кажем.
Недеља 30. март
Студенти припремају нови подвиг. Пробудили су Србију, а сада је дошла на ред Европа. Марта Кос је коначно рекла шта мисли: захтеви студената и грађана који демонстрирају су и захтеви ЕУ. И Европа је почела да се буди после зимског сна. Надам се да ће студенти на бициклима бити дочекани у европским селима и градовима на сличан начин као што су их дочекивали грађани Србије. Ова размишљања је прекинула драматична вест да је деканка Филозофског факултета у Нишу Наталија Јовановић нападнута ножем. Особа која је напала колегиницу изрекла је и претње да ће је убити и полити киселином. Након изласка из болнице, колегиница је казала оно што су многи помислили. Особа која злоупотребљава позицију председника државе је својим вербалним насиљем и таргетирањем колегинице Јовановић ставио нож у руке особе која извршила напад. Председник који би требало да буде симбол јединства, окреће грађане једне против других. Само да би остао на функцији. Као да за њега нема живота без функције. Као да ће постати неважан без функције. Такве особе су опасне и за себе и за друге. А када се нађу на тако важној функцији онда су опасни по све нас. Само кажем.
Понедељак 31. март
Пролазим поред Ћациленда. Нико више не зна ко је тамо, ни шта ради, али знамо да тамо престаје ингеренција сваке институције Србије. За сада је овај трагични симбол садашње власти омеђен границама Пионирског парка. Он је, такође, и симбол друштва и живота који нам нуди ова власт. Ако ови протести не доведу до темељне демократизације друштва и државе, Ћациленд ће се проширити на целу Србију. Прогутаће нас као црна рупа. Ко и даље мисли да га се не тичу тренутна дешавања у друштву и да им је свеједно у каквом друштву ће да живе, нека погледа пажљиво фотографије Ћациленда и замисли свој живот у Ћациленду. У вечерњим часовима је одржан велики скуп студената, наставника и грађана као протест против насиља који власт и Један човек спроводе против академске заједнице. Протести у четири највећа универзитетска центра су показали солидарност и истрајност оних који се већ месецима боре да надлежне институције испуне студентске захтеве. Уместо да ресурсе и напоре усмери ка остварењу студентских захтева, власт улаже све своје снаге у сузбијање протеста. Потребно је да се притисак повећа.
Уторак 1. април
На данашњи дан пре пет месеци у 11.52 надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду је попустила под растућим притиском корупције и неодговорности при реконструкцији. У основи те трагедије је начин на који тренутна власт, а пре свега Један човек, управља државом и свим нашим институцијама и ресурсима. На овај дан моје мисли су подељене. Са једне стране замишљам тај тренутак када неки наши суграђани доживе страшну судбину у пар секунди. И њихове породице које су заувек повезане истом трагедијом која није смела да се деси. Случајни сапатници. А то је само још једна трагедија у низу и свака је нека врста аларма за грађане. И сви знамо да је свако од нас кандидат у том мрачном кастингу за следећу жртву ове власти.
Са друге стране размишљам да би све било другачије да живимо у колико толико нормалном друштву. Тужилаштво би се истог дана покренуло у корист грађана и општег интереса да утврди одговорност за трагедију. Врховни јавни тужилац би нам дао уверљив план утврђивања одговорности, покренуле би се одговарајуће институције и добијали би редовне информације о напретку истраге. Како је то постало незамисливо у Србији? Тужно.
Среда 2. април
Данас су истраживачи са факултета и научних института организовали протесте у више градова истовремено. Анализа у чијој изради сам учествовао је показала да је продуктивност наших истраживачи на сличном нивоу као у другим источноевропским земљама ЕУ, док је квалитет њихових радова чак на нешто вишем нивоу. Имајући у виду да Србија спада у 3-4 европске земље са најнижим улагањима, то значи да наши истраживачи дају овом друштву више него што се у њих улаже. Највише заостајемо у погледу броја истраживача. Да би достигли број истраживача по становнику који постоји у источноевропских земљама ЕУ требало би да повећамо њихов број око 30%. Допринос истраживача квалитету нашег живота је често невидљив јер они нису склони „самохвалисању до неслућених размера“. Као Један човек. Као и друге професије и истраживачи су „жртве“ овог система. Зато су се пробудили и побунили. Разумеју да у држави која се води онако како то чини тренутна власт, нема будућности за знање и стручност, а самим тим ни за њих. Изгледа да су у Србији све професије несрећне на свој начин. Зато је важно да се удружимо и да се заједно изборимо за темељне промене у друштву. Упркос насиљу.
Четвртак 3. април
Заборављање. Враћам се на први дан дневника и имам осећај како сећања на организовани напад СНС батинаши на студенте у НС почињу да бледе. Дани су пуни догађаја које не стижемо да психолошки обрадимо. Зато сећања брзо бледе. Надам се да неки историчари вредно бележе дешавања у претходних пет месеци. Да нам помогну да се сећамо и учимо из онога што нам се дешава. Да не понављају стално исти друштвени проблеми. Ипак, овај дневник завршавам позитивним искуством. Претходних дана сам имао прилику да учествујем у разговорима са наставницима из неколико средњих школа које су у обустави наставе. Једна од најбољих тековина ових протеста јесте стварање осећања заједништва и солидарности између различитих сегмената образовног система. Чињеница да радимо у различитим нивоима образовања више нас не дели, већ повезује. Ујединила нас је заједничка невоља. Надам се да ћемо те нове, боље односе наставити да негујемо и након успешног окончања ове фазе борбе за нормалну друштво. Када ослободимо друштво и државу тада ће бити још важније да наставимо сарадњу да би изградили боље друштво и образовни систем у којем неће владати страх и одустајање, већ неке много позитивније и продуктивније емоције.
Аутор је редовни професор психологије на Филозофском факултету у Београду
Извор: Данас
