Prvi dio možete pročitati ovdje
Kao na nekoj modernoj pozornici, u Njegošu počinju da se odigravaju istovremeno i uporedo nekoliko tragičnih sukoba koje mu donosi njegov trostruki poziv: vladike, vladaoca i pesnika. Svaki od ta tri poziva nosio je u sebi svoje teškoće, a sva tri su se opet međusobno sudarala i kršila i stvarala tako nove protivrečnosti i sukobe u unutarnjem i spoljnjem životu Njegoševom.
„Kroz četiri i po vijeka, od kako bogomoljci upravljahu Crnom Gorom, ne bi još ni jednog vladike da je tako mlad i nespreman primio dvije najviše i najveće dužnosti u svoje ruke“, kaže Medaković, kao da najavljuje početak vladalačke drame Njegoševa. Incipit tragoedia!
A kako je izgledala ta Crna Gora sa svojim strogim podnebljem i svojim gorštačkim, ubogim i samovoljnim stanovništvom u trenutku kad je pala na savest i osdgovornost mladog kneza? Nićifor Dučić kaže: „Kakvog utvđenog državnog uređenja nije postojalo, niti se plaćala dacija sve do vladike Petra II (1831. godine). Prilikom međusobica u plemenima vladike su mirile zavađene strane, a prilikom sukoba sa neprijateljem okupljali su ih i objedinjavali za odbranu zajedničke domovine. To je sve što su mogli mitropoliti činjeti u samovoljnom narodu uticajem svoga autoriteta ili kletvom.“
Mladi vladalac morao je dakle početi iz osnoca rad na reformiranju države, na stvaranju njenih najelementarnijih organa.
Iako mlad i nespreman, Njegoš je pristupio pozivu koji mu je sudbina nametnula. Neblagodarne i teške poslove oko uvođenja prve uprave, pobiranja prvih poreza, osnivanja škole i štamparije, on je izvodio sa energijom i obazrivošću koja je iznenadila i prijatelje i protivnike. Ali tu je neminovno morao udariti i na prve teškoće i prva razočarenja. Po jednom predanju, na njega su pucali u nekim plemenima kad je odlazio među njih radi uvođenja poreza. Tadašnji crnogorski glavari, po rečima Tomanovićevim, „nijesu imali pojma o jedinstvu državnom, osim na bojnom polju i u crkvi“. Otud su sva Njegoševa nastojanja da centrališe i uredi raštrkana plemena nailazila na otpot „kad javni, kad potajni, al trajni“. Ali i Njegoš se bori za ono što misli da je pravo i korisno po zemlju. On proklinje velikom kletvom crkvenom nepokorna bratstva, preti, obećava. Upada među zakrvljena bratstva i svojim rukama i grudima ih rastavlja. Kad ne može drukčije, on strelja bez milosrđa krive i sumnjive, kao što je streljao senatore Todora Mušikina i braću mu. Njegove poslanice plemenima zvuče tragično, notom velikog bola i razočarenja. Tako jednima piše: „Ali za tu moju ljubav koju k vama imah, ja dočekah svaku bruku i neblagodarnost.
Odraz tih muka i razočarenja vladičinih vidi se jasno u njegovom pesničkom delu, naročito u Šćepanu Malom i Gorskom vijencu. Otud njegovo gorko saznanje izraženo u stihu:
Rođeni smo u besudnu zemlju.
i njegovo direktno apostrofisanje naroda:
Taško onom ko o vama briži.
Karakterističan je jedan dijalog između Njegoša i njegovog sekretara Medakovića.
Njegoš: „Poznaješ li ti ove Crnogorce?“
Medaković: „Mislim da u nekoliko poznajem.“
Njegoš: „Ne poznaješ vaistinu! Eto sam Crnogorac, rodio sam se i odrastao među njima i gospodar sam im pa ih još ne poznajem.“
Pod teretom vladalačkih dužnosti, shvaćenih duboko ozbiljno i krvavo strogo, u sukobima sa ljudima i njihovim strastima, bedama i porocima, počeo je da se formira i javlja onaj Njegošev pesimistički pogled na „vrijeme zemno i sudbinu ljudsku“, kokji će teško će sa spoljnim neprijateljem i borbe sa samim sobom potencirati do maksimuma poznatih mesta iz Luče mikrokozma i Gorskog vijenca. Njegova visoka misao i velika osetljivost, u sudaru sa stvarnošću, počele su iz tih sudara da stvaraju opštu sliku sveta i čovekove sudbine u njemu. Nekoliko godina ispunjenih novim iskustvima, sumnjama i razočarenjima sa svojima i sa tuđinom, povećaće onaj agnosticizam koje je Njegoš priznao u konkretnoj i anegdotičnoj formi sekretaru Medakoviću, pozlediće ga kao ranu i proširiti na sve ljude uopšte:
S tačke svake pogledajte čovjeka!
Kako hoćeš sudi o čovjeku!
Tajna čojku čovjek je najviša!
Tako dok u potpunom nerazumevanju već zreo pesnik ne stade pred tajnom čoveka i prirode, sa jednim mračnim stihom:
Ovoga su u grobu ključevi.
Spoljni odnosi uboge i junačke Crne Gore o kojoj Njegoš mora da „briži“ nisu manje mučni i zamršeni. Težina zaveta koji leži na ovoj „žiži srpstva“ i suviše je velika. Crna Gora pod njom krvari, ali njen vladika je onaj kome ona podrgiza zdravlje i potkrada san i „prsi mu u tartar pretvara“. Kao i kod unutrašnjeg uređenja, sve treba raditi iz početka, i za sve nedostaju sredstva i uslovi. Velika zaštitnica Rusija, velika je pomoć, velika nada, ali i velika muka. Petrograd je daleko, ruska politika sveobimna, a Crna Gora i njeni životni interesi, kao što je prirodno, samo jedan nevidljivo sitan sektor te velike ruske politike. Intrige su česte i nerazumevanja svake vrste mogućna. Ako je verovati Matiji Banu, Njegoš mu je u trenutku ogorčenja rekao jednom: „Ja gospodar Crne Gore pravi sam rob petrogradskih ćudi.“
Nesporazum i trvenja bez prestanka sa Austrijom, nesporazum i sa knezom Milošem pored svih dobrih želja i nastojanja sa obe strane. Ali glavna muka i najteža borba Njegoševa, to je Turska. Kosovski zavet od kojeg se živi, kojim se diše i misli, tu je neposredno u pitanju. Jedan francuski pamfletista rekao je jednom prilikom: „Engleska je Evropi ono što je sotona čovečanstvu.“ To je za francuskog pisca bila jedna „boutade“, trenutna dosetka u pregrejanosti polemike. Ali za Njegoša je veliko i moćno Osmanlijsko carstvo bilo uistini oličenjenj pakla na zemlji, ovaploćen princip Zla sa kojim mu dužnost nalaže boriti se bez kolebanja i pomirenja, pa i bez ikakve nade na pobedu. Ta borba se vodi pod jedinstvenom, očajničkom devizom koja liči na apsurd a koja je u stvari životna istina sama:
Neka bude što biti ne može!
Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena.
Kao borba na slikama starih majstora, gde se iznad bitke dveju zemaljskih armija vide u oblacima dve nebeske vojske kako uporedo ratuju među sobom, i ova najveća Njegoševa borba odigrava se istovremeno na dva plana, na fizičkom i na duhovnom, na nebeskom i na zemnom. Jer zavetna borba protiv Osmanlijskog carstva biće predmet Njegoševog glavnog pesničkog dela i u isto vreme najveća briga njegove političke i vojne delatnosti. „Sam sam i mučenik na ovijem stjenama, kao Prometej na Kavkazu“, govorio je Njegoš često, i upoređujući se sa Prometejem, on je odmah dodao da je Tursko carstvo jastreb koji mu prikovanom nagriza utrobu.
To nije bio samo sukob dveju vera, nacija i rasa, to je bio sudar dveju stihija, Istoka i Zapada, a sudbina je naša htela da se ta borba uglavnom odigra na našim teritorijama i da prepolovi i podvoji našu nacionalnu celinu svojim krvavim zidom. U tu borbu stihija bili smo zavitlani i bačeni svi, i na kojoj se ko strani zadesio, na toj se i borio, sa istim smislom, istim junaštvom i istom verom u pravednost svoje stvari.
Tako je tragika te borbe bila pooštrena i uvećana neminovnim bratoubilačkim sukobima koje nam je često nametala naša teška istorija. Tragika ta bila je za Njegoša utoliko veća što je on sa svoje visine, kao svi veliki i svetlonosni duhovi naše istorije, obuhvatao pogledom uvek totalitet naše nacije, bez razlike na veru i pleme.
Ivo Andrić
Iz Knjige „Njegoš Dovijek“
