Увек уз народ и са народом, митрополит Амфилохије је поучавао и кад је говорио, и када је ћутао, и када је лелекао, и када је хвалио, и када је корио. Његов живот није само сведочанство једног изузетног духовног, интелектуалног и јавног живота, него и једног узбурканог и олујног доба српског народа, кажу саговорници Спутњика.
Kaда након годину дана од упокојења митрополита Амфилохија говоримо о њему као свестраној личности, о његовом наслеђу, задатим путевима, духовној и националној борби коју је неустрашиво водио, не можемо, а да се не запитамо да ли се он може оценити уобичајеним критеријумима или је он сâм критеријум за процењивање нас и нашег времена.
О томе, као и питањима да ли је његово житије део наше историје, шта је знао, а зашта се борио, те зашто је угаони камен-темељац у његовој проповеди, али и животу био онај који су чинили Косово, Ловћен и Јадовно, разговарамо са професором Богољубом Шијаковићем и професором протојерејом ставрофором Драгомиром Сандом, најављеним учесницима скупа, који поводом годишњице од упокојења митрополита Амфилохија организује Митрополија црногорско-приморска.
Професор Богољуб Шијаковић подсећа да је митрополит био изузетни теолог и педагог и то са филозофском рефлексијом, песник и беседник, човек чија знања су била терапеутска и служила као критика болести наше цивилизације.
Он је нас, истиче наш саговорник, стално помињао да Косово, Ловћен и Јасеновац треба стално да држимо на уму и јединству.
„Косово, то је за њега био наш завет по којем смо ми заветни народ. Ловћен и капела на Ловћену, његово је било завештање Његошу, а након његовог упокојења и наше завештање митрополиту Амфилохију и Његошу. А Јасеновац, то је жртва коју смо кроз историју поднели и то говори да наше жртве треба да убрајамо у живе Србе који нас одржавају у моралном и духовном смислу и данас. Митрополит је посвећено враћао наш заједнички дуг мртвима и достојанство пораженима одбаченима.“
Највиша инспирација и најдубља теологија
Професор др Драгомир Сандо каже да никада митрополит није био сам. Уз њега је, каже, увек корачао народ, где је одлазио народ га је чекао, када је кретао, народ га је испраћао.
А он, каже, са пуно топлине, духа и разумевања прилазио је сваком понаособ.
„Његова је реч поучавала и кад је говорио, и када је ћутао, и када је лелекао, и када је хвалио, и када је корио. Говорио је: ’Можеш ти то брате, не посустај, не дај се, молићемо се Богу, а и ти гледај лице Божје, а немој да сагињеш главу доле.‘ На безброј начина знао је да мотивише човека да му дâ наду, поткрепи самопоуздање и ту је био ненадмашан. Ми просто немамо примера ни у даљој ни у ближој историји човека који је толико знао да распали срца оних који су ишли за њим, који су га следили и који су га слушали. Његове беседе све су антологијске, највиша инспирација, најдубља теологија — врлински опус генијалног и непоновљивог у нашем и будућем времену.
Писма Аве Јустина
У недавно штампаној књизи преподобног Аве Јустина Ћелијскога објављена су 64 писма које је Ава разменио са тада младим јеромонахом Амфилохијем.
Ословљавајући га са пуно љубави, Ава му предсказује велику и значајну богословску мисију.
И заиста, каже отац Сандо, митрополитова докторска дисертација која се бавила Светим Григоријем Паламом, сврстана је у највеће богословско дело данашњег времена и једно је од 10 најбољих студија написаних на грчком језику у последњих 150 година.
„Високопреосвећени је, тврдим, био ако не највећи, онда један од највећих богослова и теолога савременог времена, половине 20. и почетка 21. века. Његово богословље га сврстава у највеће теологе Цркве уопште. Траг који је остао иза њега у временском премеравању, превазилази време у којем је живео. Он се бавио педагогијом Цркве, а у њој треба посматрати најширу лепезу самога богословља, јер се ту може сврстати и догматско, литургијско богословље, светоотачко богословље. Ту се види и његова друга страна интересовања, а то је аскетизам и исихазам. Човек свог времена којем ништа није било непознато и који се ничег није либио. Његово богословље ће остати као светило и водиља у нашем богословском размишљању.“
Извојевао је и духовну и националну победу
Све што је он кроз свој свештени призив чинио и радио, све знање које је стекао на универзитетима у свету и Европи, духовно искуство које је примио од духовних отаца Цркве, митрополит је, каже отац Сандо, на зналачки начин усагласио у себи. Све то, сматра, говори о једном великом и генијалном богослову.
На Богословски факултет у Београду 1976. митрополит је, каже, закорачио са значајним искуством и знањем које је стекао на Институту Светог Сергија у Паризу, у Швајцарској, Италији, а посебно у Атини где се сретао с најважнијим питањима наше вере.
„Богословље митрополита било је и остаће христоцентрично. Он је богослов који је науку претварао у практичан живот. Код њега није било међупростора.“
Саме литије које је митрополит предводио у Црној Гори, по мишљењу оца Санда, биле су круна његовог стваралаштва у роду, народу и Цркви.
„Духовно зрео, он је стао на на чело здравоумља у своме роду и народу, до кога му је највише било стало. Био је спреман сваког тренутка да положи живот за Цркву, род, правоверје и истиноверје. Изнад свега је мрзео лаж, полтронство и нељудство, оно што цепа ризу Светог Саве. Не чуди што је народ са његовим благословом и његовим прислушкивањем времена рекао ’доста‘ невиђеном насиљу које се спроводило у Црној Гори. И како то бива, када је извојевао духовну и националну победу, Господ му је пружио руку и позвао га к себи.“
Сведочанство једног узбурканог и олујног доба
Данас иза митрополита остаје Житије митрополитово, а оно је, по речима Шијаковића, не само сведочанство једног изузетног духовног, интелектуалног и јавног живота, него и једног узбурканог и олујног доба српског народа.
Оно, сматра, даје могућност да у страдалној историји сагледамо надисторијски смисао, да у пролазности времена додирнемо оно надвремено и због тога се може рећи да је он био сабирно сочиво кроз које се преламала историјска судбина читавог српског народа.
„Недостаје његова истинољубива реч, реч као израз очинске бриге, реч понекад прекорна, понекад бунтовна, али свакако реч духовна која нас гура у слободу и одговорност. Недостаје његова брига за заједницу. Нема много људи који су јавно, изричито и ризично исказивали бригу за заједницу српског народа. Али то је део завештања нама. Та баштина припада не само СПЦ, него припада и свима нама. Он је толико пута показао да је оно национално универзално, а да универзално као неке опште вредности има смисла ако га конкретизујемо у национално. Он је премостио тај јаз између националног и универзалног. Данас ми заправо, уколико смо његови баштиници, треба да подсећамо на његове речи и упућујемо разним инстанцама оне захтеве које је он за живота упућивао.“
На тај начин, сматра, он ће остати присутан међу нама — уколико његове императиве, захтеве и његову очинску бригу имамо на уму и поставимо те захтеве онима који те идеале треба да следе. Таквих људи, каже, неће недостајати нашем роду.
Наташа Јовановић
Извор: Спутњик
