Пише: Небојша Поповић
The best ability is availability – гласи једна веома популарна сентенца са англоамеричког говорног подручја. Американци је често користе када дискутују о спорту, а њен смисао отприлике значи да је – бити увијек на располагању најбоља способност коју можете да имате.
Можете бити најталентованији кошаркаш или фудбалер на терену – све је то џаба или премало ако сте пречесто повријеђени и нисте у стању да играте. Дакле, бити увијек спреман и на диспозицији тиму сматра се нарочитим талентом. Вјероватно и највећим у професионалном спорту, а многи би рекли и у животу.
Ако се неко пита какве то сада везе има за градским превозом у Главном граду једне државе – Подгорици, ето нажалост – има.
Градски у превоз у Подгорици последњих година има двије главне карактеристике – непоуздан је и има га премало.
Када се каже „непоуздан“ мисли се на пречесто мијењање распореда полазака аутобуса (чак и у току једног дана) које се граничи са дрскошћу, па и глупошћу. Јер ако ишта људи било гдје на свијету прижељкују то је да знају унапријед каква су правила игре (па макар била и најгора), те да се сходно томе прилагођавају. То раде како инвеститори када разматрају да уложе у неку земљу, тако и обични грађани. Дакле – извјесност господо!
У Главном граду се неко просто пречесто током године игра са распоредом полазака линија да то само може да свједочи о једној неозбиљности и некомпетентности да се управља, за по функционисање града, тако виталним системом.
Други, и засигурно крупнији проблем јесте да градске линије које спајају приградска насеља Подгорице, попут Златице, Муртовине, Толоша, Забјела…, и у којима, узгред буди речено, живи, ради и гравитира становника колико и у нпр. Цетињу, Будви или Херцег Новом… сада саобраћају само на сваких сат времена. За викенд је ситуација чак још гора па је о слободним данима и празницима, становништво које зависи од градског превоза готово потпуно обесхрабрено да било гдје путује.
Дакле, аутобуси могу бити најбољи и најновији – али је све то џаба када су премало на располагању грађанима, тј. – када просто нису „available“ – што би рекли практични Американци.
Утисак је да се са градским превозом у Подгорици, да поновимо, Главном граду једне европске државе, пречесто и превише експериментише, и то је пракса којој најхитније мора доћи крај.
Да, тачно је да су власти Подгорице обезбиједиле бесплатан превоз за одређене категорије становништва као што су ђаци, а у најави су, како чујемо, и пензионери. Али питање је да ли је цјелисходније да предузеће „Путеви“ које управља градским превозом послује рентабилно тако што услугу превоза наплаћује, али да зато иста буде поуздана и грађанима доступна, или да превоз као сада буде џабе, али да га зато има премало или никако.
Јер нема дилеме да би већина грађана прије изабрала опцију да плати поуздан и доступан превоз, него да га добија за џабе али само на кашчицу. То је суштински услуга која то није. У питању су просто ствари које у цивилизованим земљама и у 21. вијеку не би смјеле да се дешавају. Ако градске власти мисле добро грађанима али и прије свега себи, онда би би над овом чињеницом требале добро да се замисле.
