Пише: Небојша Поповић
Русија је 18. марта званично затражила да опсаду Лењинграда и друге злочине које је Трећи Рајх починио током Другог свјетског рата – Њемачка призна као акте геноцида. Праксу Њемачке да исплаћује ратне репарације само преживјелим Јеврејима а не свима који су преживјели опсаду тог града, Москва тумачи као „дискриминацију на етичкој основи“.
У одговору на руску ноту, Министарство спољних послова Њемачке је међутим одбило да блокаду Лењинграда призна као геноцид. У Москви благо речено нису задовољни одговором.
На недавно завршеној Генералној скупштини УН поводом резолуције о Сребреници, руски амбасадор Василиј Небензја, није штедио ријечи што се земља због чијих су се нацистичких злочина у првом реду и формирале УН, уопште усудила да буде главни спонзор поменуте резолуције:
„Земља, која је у 20. веку покренула два свјетска рата, која је у концентрационим логорима убила милионе људи, која је одговорна за масовне злочине у Африци и која је најактивније учествовала у распаду Југославије и бомбардовању Сарајева 1995. године, сада покушава да са трибине Генералне скупштине држе придике другима о важности националног помирења. Сигурни смо да Њемачка нема никакво морално право чак ни да помене термин ‘геноцид’ у вези било чега, осим својих гнусних злочина“, казао је Небензја.
Овако оштре ријечи упућене од стране Русије Њемачкој засигурно су биле мелем тог дана за српске уши. Ипак, Србија и резолуција о Сребреници нису главни разлог агресивног наступа Кремља. Проблематика је много дубља и озбљнија.
Без пристанка Москве не би било Њемачке
Када су крајем 80-тих година 20. вијека двије њемачке државе почеле наново да размишљају о обнављању Бизмарковог дјела, преговори су вођени са силама побједницима из Другог свјетског рата – Француском, Великом Британијом, САД и СССР-ом. Остало је записано да су због страха од поновног стварања моћне уједињене Њемачке, Лондон и Париз оклијевали да дају подршку за један такав пројекат.
Небојша Поповић: Шта је Вучић поручио Црној Гори о ЕУ у Котору
„Нећемо уједињену Њемачку. То би водило ка промјени послијератних граница, дестабилзацији и урушавању наше безбједности“, говорила је Маргарет Тачер Горбачову у Кремљу 1989. године. Знаковита је и досјетка тадашњег предсједника Француске, Франсоа Митерана, који је у једној прилици иронично прокоментарисао да „толико воли Њемачку да би више волио да их има двије“.
Сјећајући се тих одсудних дохађаја након 20 година, и амерички предсједник Џорџ Буш старији, казао је потпуно отворено априла 2009. у интервјуу за бечки Стандард, да је и сам био изненађен којом брзином се срушио Берлински зид… Дакле, и тада а и данас је јасно да до уједињења Њемачке можда никада не би ни могло доћи само захваљујући и чекајући Запад, а да кључну улогу није одиграла Москва.
Крах руско-њемачке сарадње
Деценијама је Сјеверни ток био кључни руско-европки пројекат (а суштински руско-њемачки) у временима зближавања. Он је имао снажну геополитичку димензију директног линка и повезивања Русије и Њемачке. Изградња Сјеверног тока 2 била је корак даље у потпуном заобилажењу Украјине, што је довело до тензија озмеђу Берлина и Вашингтона. Могло би се казати да осим економског рачуна, он јесте био геополитички инструмент Кремља у покушају да Њемачку еманципује од атлантистичког утицаја и, након поновног уједињења, помогне њеној даљој ресуверенизацији.
Међутим, Сјеверни ток 2, пројекат у који су двије земље уложиле милијарде, је одлетио у ваздух а да Берлин није ни ријеч проговорио. Сва је прилика да је са њим за дуже времена у ваздух одлетјело и руско-њемачко пријатељство – идеја о којој се у Кремљу сања још од времена руског цара Петра Великог. Кап која је прелила чашу у Москви је свакако све већа улога Берлина у украјинском сукобу и његово отворено сврставање на страну Запада упркос подсјећању на њемачко уједињење и околности да та земља дебело и много дугује Русији.
Небојша Поповић: Шта је Вучић поручио Црној Гори о ЕУ у Котору
Отуда и све чешће оптужбе за геноцид и опомињање Берлина на њемачка непочинства о којима се деценијама говорило са много мање интензитета.
Њемачка је још једном прекршила главно правило Бизмаркове политике, а то је да та земља себи може да допусти разне авантуре, али никако рат са Русијом. Јер најмање што су у Москви очекивали јесте да Њемачка не буде руски непријатељ. Нажалост, све друго је пут у руски реванш.
