Пише: Небојша Поповић
Човјек је од увијек инстинктивно зазирао од онога што га лично премашује и надилази. Нарочито се људи плаше другог човјека. Супериорног. Чије врлине и таленте једино у обрисима назиру и чију дубину могу само да наслуте. Заиста, има људи чије је дно дубље и од самог океана. Зато, треба бити опрезан када размишљамо и пишемо о њима. Јер често ни дубину локве не треба провјеравати са обје ноге. Многи су потонули и при таквим покушајима.
За озбиљно промишљање Његоша потребна је мудрост. На жалост многих, познавање података, завршене високе школе, титуле и признања никада нијесу и неће бити гарант мудрости. Мало је шта у посљедње вријеме написано и речено о овом великану, а да је вриједно пажње и хвале. Штавише, најчешћи утисак је да су људи као она огледала, која у одразу дају пројекцију која је управо онаква какви су и они сами. Тако себичан човјек вјерује да су сви око њега себични. Лукав у другом види лукавство. А онај који мрзи, мисли да је свијет овај саздан на мржњи. Само ријетки разумију да се границе стварности не завршавају у оквирима њиховог властитог свјетоназора.
У Његошу се несумњиво огледају највећи домети расног генија јужних Словена. Стога, увијек када говоримо о грандиозним духовима и идејама треба чути глас других великих ауторитета. Јер ко ће боље разумјети генија, ако не онај који и сам носи ту клицу у себи. Насупрот томе, данас је један од основних разлога лутања и посрнућа овог друштва, тај што се изгубила свијест о томе ко су прави ауторитети. Па редом имамо случај, да пета или шеста класа интелектуалаца, стицајем околности, напрасно избије у први план.
Ових дана су актуелни покушаји ревидирања и „модерног тумачења“ Његошевог дјела. А шта је заиста модерно? Или колико су напредни и модерни они који о томе говоре? То су питања која нико не поставља. И увијек је у финалу једино што добијемо да на површину испливају инфериорност и комплекси оних који претендују да се баве овом темом.
Ето, појављују се, на примјер, и такве тврдње да човјек који је био у стању да напише дјело попут „Луче микрокозме“ и није био нарочито религиозан. Али, авај…
Све најзначајније књиге овог свијета настале су у пустињи. И буквално и метафорички. У самоћи духа. У бескрајном амбису мира и празнине. У мистериозној тишини. Јер се само на таквим просторима човјек сусретао са најстрашнијим химерама душе. Једино је тамо био могућ сусрет са самим собом. И није тек тако Владика Раде своја дјела оригинално потписивао као – Пустињак цетињски . Имао је он своју пустињу. Кажу да је своје омиљено дјело „Лучу“, написао за само три недеље, за вријеме Васкршњег поста. У налету надахнућа. Да к’ себи тих дана није примао никог. Прст Божији био је на њему.
Јер Раде Томов није био обичан човјек. Он је то знао, а знали су то и сви који су га макар једном срели. Али стајати на брду пак мало више од других, страшна је одговорност и тешко бреме. Толико, да би се какав обичан смртник одмах накривио и посрнуо под таквим теретом. Јер велики таленат не иде без усуда. Благодет Творца, уједно је и проклетство.
Ако бисмо само за тренутак могли да замислимо тог младића божанске интуиције… Ако бисмо за тренутак покушали да га разумијемо као људско биће… Смртног, иако рођеног да довијек живи… Дакле, ако бисмо могли дозволити себи такву маштарију и само на тренутак замислити тај узвишени дух који је умним крилима досезао незамисливе просторе… Човјека који је својим челом додиривао саме звијезде. У оној Црној Гори. На оскудном Цетињу. Окруженог душманима. У мору сплетки и интрига. Пораженог више пред сљепилом маленог људства о ком је бринуо, него било чим другим. Путника који је за живота видио сјај неких од најљепших европских пријестоница, а који се увијек враћао међу своје. Младића који је под крај својих земаљских дана, маштао о томе да се укрца на какву барку за Америку. Да се склони од свега.
Дакле, један такав пророчки дух, какав је био Владика Раде, сигурно је до неиздрживости притискала сложеност и немогућност положаја у ком је био. Разапет између вјечне борбе са својим и туђином. Онемогућен да своје замисли и намјере преточи у дјела, Владика Раде је дубоко патио. И како на једном мјесту признаје с горчином – суза његова није имала родитеља.
А природа и људи су се увијек сурово разрачунавали са најбољима. Космички закони су неумољиви. Цијена изузетности је страшна. И као што то увијек бива, то што га је Господ међу милионима узвисио платио је Владика скупо. Својом најскупљом крвљу.
Стога, зашто не бисмо могли дозволити и једну тако смјелу, можда фантастичну претпоставку, да је Његош умро баш од муке. Кажу умро је прерано, а ипак живио је довољно дуго да уздигне ову земљу до неслућених висина. Јер, шта би Црна Гора била без Његоша? И колико би, да није њега, била мања и безврједнија? Зар се значај једног поднебља не гледа управо по људима које је дало? Посматрано из тог угла, Његош је умро на вријеме. А можда је и предуго живио. Толико дуго да је оставио Црногорцима исувише много. Више него што ће они, изгледа, бити икада у стању да прихвате и разумију.
У години у којој се обиљежава двјеста година од његовог рођења, чини се да му Црна Гора није била никад удаљенија. Подијељена раздором и братском неслогом, ова земља је сасвим подбацила. Можда ће једног дана неко далеко покољење бити достојно Владике. Можда ће досегнути његову највисочију љествицу. Можда ће његов аманет бити испуњен. У међувремену, Црногорци ће, како изгледа, наставити да чине што знају, а да не знају што чине.
Чланак је објављен у години Његошевог јубилеја 2013.
Извор: Вијести
